У селу Шћепаница испод Јадовника све је у знаку броја један: Милић је један једини стални становник Шћепанице, један једини оџак на кући који се пуши током целе године је његов, један једини глас у целом селу који можете свакодневно чути припада Милићу Аврамовићу. Све живо што хода пред његовом кућом, једино је у целом селу. Њему припада и гитара на којој је читава само - једна жица!

Ако сам ја стар „к᾿о Грчка“, ти си, Бога ми, млад „к᾿о роса у подне“ , не могадох да прећутим ситну провокацију Милића Аврамовића који ме зафрканцијом о годинама дочека, онако запуханог, једног кишовитог мајског поподнева у Шћепаници. Обрадовао се силно посети: шала није причати са неким сат или два, образложи растрчаност око шпорета који се беше загасио. Причамо о самоћи, дугим зимским ноћима, о пропалим љубавима и минулим деценијама.

После Другог светског рата главна пријепољска улица била је лети хал од прашине, а зими кал од блата. Онда је стигла коцка. Само петнаестак година касније, пионири и омладинци „добровољно“ су организовани да „ваде“ коцку, да би се „турио“ асфалт. До данас Пријепољци жале за „оном коцком“ којом се поносе многе велике и значајне вароши широм света.