Мој професор књижевностиу Гимназији. Понекад једини саговорник. У најавној шпици за емисију Радио „Полимља“ „Урбана анатомија“ коју сам припремала десет година, сваки дан би се чуо његов глас и реченица:“Ово је мали град, малих људи, малих захтева“. Слушао је све моје емисије. Коментарисао их. Волео је моју бескомпромисност. У емисији „Мој свет“ први је саговорник међу мојим суграђанима који су у њој говорили о себи. A on o себи није радо говорио. Ипак, причао ми је тог поподнева, пре скоро 20 година, у Библиотеци....

„Волим да разговарам са људима. То ми је потребно али кад год могу не говорим оно што ми је интимно, што би могло да ме демаскира. Чини ми се да није вредно износити оно што је најличније јер може да се злоупотребљава, да служи за подсмех, карикирање... Волим да разговарам са људима о обичним темама. Али у ово, новије време, скоро да нема разговора „брез политике“. Мислим да је то лоше, да се ту изгуби пуно времена, а увек се остане на истом, на почетним позицијама. Бистримо светску политику, „свијет премећемо уздуж и попријеко“ и ја на то гледам као на забаву, на једно оговарање великог света, много више него што је стварно учествовање у њему. А оговарање ми је у извесном смислу симпатично, јер ставља људе у неку везу. Наравно, ако то није злонамерно, ако није вређање или нека примитивна освета. Ако не оговарају неког, значи да га у чаршији не примећују.

KAJEVIĆI USKORO U NOVOJ (STAROJ) KUĆI

U požaru pre dve nedelje potpuno izgorelo potkrovlje kuće Nehada Kajevića gde je on sa petočlanom porodicom živeo. Iz budžeta opštine za pomoć Kajevićima oko 400.000 dinara, Klub privrednika prikupio preko 350.000 dinara pomoći. Svakodnevne mobe i izuzetna solidarnost komšija.

Pre dve nedelje u požaru je potpuno izgorelo potkrovlje i krov na kući porodice Kajević u Velikoj Župi.

TREBA NAM VELIKA RIJEKA LJUDSKOSTI

„Što se Bošnjaka tiče, mi smo odlučili da opstanemo i da nikad više ne dopustimo priliku u kojoj ćemo biti meta zločincima“, istakao muftija Muamer Zukorlić.

„Ako je naša generacija bila izložena progonima, ubijanjima, mučenjima i otmicama, zavjetujmo se, odlučimo, trgnimo se, da ne dopustimo da i mladi naraštaji budu u toj opasnosti. Neka svako kaže sebi:“ Evo ja ću, zajednici, društvu, naciji i svim gradjanima, darovati čašu ljudskosti“. Imaćemo rijeku veću nego Dunav, koja će sve očistiti. Treba nam ta velika rijeka ljudskosti sačinjena od kapljica koje čine gradjani, svjesni ljudi, koji ne dopuštaju da budu prevareni, zloupotrebljeni, potkupljeni ili zaplašeni“.