У селу Шћепаница испод Јадовника све је у знаку броја један: Милић је један једини стални становник Шћепанице, један једини оџак на кући који се пуши током целе године је његов, један једини глас у целом селу који можете свакодневно чути припада Милићу Аврамовићу. Све живо што хода пред његовом кућом, једино је у целом селу. Њему припада и гитара на којој је читава само - једна жица!

Ако сам ја стар „к᾿о Грчка“, ти си, Бога ми, млад „к᾿о роса у подне“ , не могадох да прећутим ситну провокацију Милића Аврамовића који ме зафрканцијом о годинама дочека, онако запуханог, једног кишовитог мајског поподнева у Шћепаници. Обрадовао се силно посети: шала није причати са неким сат или два, образложи растрчаност око шпорета који се беше загасио. Причамо о самоћи, дугим зимским ноћима, о пропалим љубавима и минулим деценијама.

После Другог светског рата главна пријепољска улица била је лети хал од прашине, а зими кал од блата. Онда је стигла коцка. Само петнаестак година касније, пионири и омладинци „добровољно“ су организовани да „ваде“ коцку, да би се „турио“ асфалт. До данас Пријепољци жале за „оном коцком“ којом се поносе многе велике и значајне вароши широм света.

Malo se koji učenik može pohvaliti dvostrukom tutulom Đaka generacije. To je pošlo za rukom Nadiri Hurić, učenici Prijepoljske gimnazije! Prvo priznanje osvojila je po završetku osnovne škole „Boško Buha“ u Ivanju, i sada kao đak Prijepoljske gimanzije!