Mala priča o letu: OD SVEGA ŠTO ŽEŽE JEDINO OSTAJE SUNCE

  12 avgust 2019

Dok Dženis Džoplin peva:“Summertime“...

Kažu da ljudska bića u leto sanjaju da lete. To su „muzikalni i treperavi snovi“ . Kažu da pod „mesečevom svetlošću muzikalno zamirišu lipe, kruneći gusto zlato“. U poljima se prene strasna lavanda. Letnjih noći otvaraju se svi prozori, razmiču nemirne zavese i bude se letnje haljine od svile, čežnje, svetlosti i želje. Krune se oblaci od vreloga sna. Kažu.

A moguće da je leto „pagansko doba godine u kome svi otrovi sadrže po jednu kap svetlosti, u kome svaka slast ima po jedan gutljaj čiste gorčine“.

Filip Sidni napisao:“Leto, to su dani koji cure brzo kao med sa kašike“. Ali meni se sviđa i ovo:“Leto je muškarac. Toliko moćan da uspeva da zavede i sunce koje ga danima uporno prati, toliko nežan da za njim poludi i plaha mesečina, koja posle ponoći lako skida svojih devet haljina od šaputave paučine“.

To je kao kad Dženis Džoplin peva.“Summertime“ („Leto je i život je lak...“).

Jednog vrelog popodneva strasno je lepotu leta opisao pesnik Kavafi: „Na njega još liči ovaj mali crtež olovkom načinjen na brzinu, na palubi broda u jedno čudesno popodne...“. I Darel je tako opisivao tromost dana satkanih od teških mirisa i dokonih sati, kada se samo drema. I on je kao i Kavafi dremao u Aleksandriji. A Kavafi se seća:“Pored prozora stajao je krevet. Popodnevno sunce do bola ga je osvetljavalo. Nemamo mnogo odeće jer je vrelo. Božanski mesec leta. Popodne, u četiri sata, razdvojili smo se samo na nedelju dana. Na žalost, ta nedelja je potrajala večito“. Tu dremljivost u mračnoj sobi oživljava u sećanju Margaret Diras kada je svakoga popodneva, dok napolju traje teška jara, vodila zabranjenu ljubav sa svojim Kinezom u Indokini.

Ih Leto 1

Može li leto da proguta ceo jedan život? To je zaista divna priča.O tom letu. I ja često mislim na nju. Rekao je Kasu? Ili Kelerman? Ali sećam se da sam čitala:“Lepo je misliti na leto. Lutati po njemu. Sreća moja je moje leto u sećanju. S tim koračam“.

Misliti da je leto stranac koga sretnete jednog tromog popodneva. Negde. Možda u polju? Tamo gde rastu makovi? Tamo gde niko ne zalazi jer je vrelo. A možda se sve dešava među suncokretima, onim što ih je stvarao Van Gog , strasno razmazujući žutu boju direktno iz tube na svoja platna , dole u Provansi, gde sunce žeže žarko, a svi suncokreti kao da su stotine malih sunaca.

Ni Bodrijar nije odoleo letu. On me naučio da gledam na oznojeno telo od leta kao na nešto nepokorno. To je zato što je telo u leto sam život.

Kako spavati uz taj spektakl toplote? I zašto spavati?! Zar se i onako toplota ne nudi kao san? Nije li zato Šekspir napisao „San letnje noći“...Ništa ne oslobađa kao velika žega.Toplota je alibi za nehajnost.

Čezare Paveze je ušao u to leto i ostao tu zauvek. Pevao je žudnju za bojama jer su boje kao buđenje. Svako telo je jedna boja. I zato iznova i iznova treba tražiti boje. Važno je znati da ima „jutranjih boja, boja za popodnevne izlaske i večernje dopadanje. Od svega što žeže jedino ostaje sunce. Vraća se samo uzdrhtali dan kada je telo bilo žeženije od sunca. I ništa nije žalosnije od dana u kome se ništa neće desiti“.

I negde u grlo kao da nadiru stihovi pesnika Dučića koga sam čitala u senci njegovih i moje majke trebinjskih platana, onih iz moga detinjstva, a recitovala nekih letnjih dana pod prijepoljskim lipama:“Okićenu lozom i cvećem od maka, sreo sam je jednom, jednog letnjeg dneva. Iz vode i kopna odisaše leto, mirisom i vatrom. Ona je kraj mene koračala tada strasna kao leto, polivena toplim bojama i sjajem. Vaj, i mladost prođe, kao sunce nad gajem. Samo još u meni ti si i sad taka. U kosi ti isti cvetovi od maka“. Majstor Brana Petrović nudi da uputi “kako se čita moja pesma o letu:” Podjimo dakle od prve rečenice o letu-pojeli smo lubenicu. Kod pojeli smo, stani, razmisli da li si ti nešto pojeo u svom životu. Ako nisi učini to odmah, pojedi jabuku, ribu pečenu na žaru, pojedi ne oklevaj. Sutra će biti kasno, nestaće, a sezona lubenica je kratka…”. Stevan Raičković je molio:“Ostani u tom letu koje dubi svoj ležaj u tvom telu, kao u pesku toplom što dube ležaj kupači. Vreme se ne vraća. Samo more to čini u velu šupljikavom od pene. I ti se vratiti,znači, ovakva ista, o, znači, nečeš nikada? Zar nikada u to leto? Ne vraća se inače ni zvono tog leta. Ni isti zvuk na talasu. Zaustavi u nekoj rupi sećanje kao u naprsloj steni, uzdrhtalu jaru tog leta. To žuto leto ljubavi, koga više nema. Sačuvaj to leto u sluhu. Dolaze smetovi godina. I nepoznato vreme ako ti sliku razdrobi, neka ostane bar zvuk. Ko glasni cvet daljina koji se ne ponavlja...“. O vatri je pevao Branko Miljković. Vatra ili ništa. Pitao je:“Da li sunce može izazvati bol“. Zar nije napisao:“I nema mene al ima ljubavi moje. Vidim je u suncu...“. Ali verovao je:” Svet ovaj suncu nije jedina briga ali jednoga dana tamo gde je bilo srce stajaće sunce”. Uzdrhti i suzdržanost Ive Andrića: “Ostadoh te željan jednog letnjeg dana, o srebrna vodo...To je bilo davno. Svaka mi je staza danas obasjana suncem i lepotom. Al mira ne nađoh nigdje jer me nikad vatra one žeđi ostavila nije...“. Kad neko ode, nekako ostane nešto prazno, a na to asocira baš kraj leta, ono kad plaže opuste, kad nestane zrikavaca, kad se ne čuje smeh. Aragon to zna.“Otišla si na sva vrata. Ostavila si me kao nedovršenu rečenicu, kao letovalište na kraju leta, razglednicu u ladici...“. I Arsen Dedić ispevao: ”Raznašene valima i vjetrom, tu su tople ruševine ljeta, na rubu napuštenog mora i jednog izgubljenog svijeta…Ostala je samo prazna kuća, malo stvari ljetovanja našeg, na stolu novine još leže, sa nekim datumima jula…Od vremena poezije i mira ostala je samo prazna kuća… sad čeka ljubavnike nove…”

Karl Sandberg ljubav poredi sa letom. Ne traje. Kad ode, „tu se ne može ništa. Tada kažemo neka počiva u miru kao časovnik ili violina, kao dan na kraju leta...“.

Kažu da za vreme letnjih noći vreme prestaje da postoji. Ono, opijeno vatrom makova, spava, sanjajući ljubavnu vatru jula. U avgustu, vreme se okreće na bok, u snu osećajući tupu oštricu smoće.

Jer mi u stvari ne starimo. Nas vreme ubija. Iz ljubomore.

Indira Hadžagić

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

avgust 2019
npusčps
123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

3607018
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
3575
4812
13544
73210
125569
3607018

Vaš IP: 35.173.234.237
2019-08-21 13:39