TRI GENERACIJE TALOVIĆA (JOŠ UVEK) POD ISTIM KROVOM: NI KOJA OSTATI... NI KOJA OTIĆI!

  14 Maj 2019

Sa aspekta „održivosti života na selu“ porazna je činjenica da je Semir Talović (37 godina) ubedljivo najmladji stalni stanovnik Miloševog Dola, a njegova čertvorogodišnja ćerka Sadina jedino dete koje živi u ovom selu! Ne znam ni sam šta ću kad moradne u školu, ni koja otići ni koja ostati, kaže Semir.

Odakle god da se podje, Milošev Do je daleko! Ne zbog udaljenosti nego zbog puta koji je toliko „izlomljen“ i pretvoren u rupetine da je pravo čudo da se nešto na četiri točka uopšte kreće tom džadom. No, putovanje ne zavisi samo od kvaliteta puta, znatno su važniji motiv i namera.

Gore, odmah posle mosta, nekoliko stotina metara od škole koja sablasno zjapi prazna, u privlačnoj dolini smestilo se domaćinstvo Talovića. Tri generacije pod istim krovom, u urednoj kući koju od puta za Karaulu zaklanjaju ekonomske zgrade. Odmah po dolasku pogled uhvati „stodesetku“ ili nekako tako...elem, vojno vozilo parkirano iznad kuće. I ono je, da ništa ne ulepšavamo, bar malo doprinelo onakvom putu sa Kaćeva do Miloševog Dola?

-Ako je jedina koja se kreće ovim putevima, sad ću izbušiti sve četiri gume, dočeka 37-godišnji Semir naše poglede uprte ka „stodesetki“.

Ovde u zaseoku Prisoje, žive pod jednim krovom tri generacije Talovića. Ovo je jedini takav slučaj u celom selu. Još mnogo toga sa sličnim epitetom za Taloviće otkriće mala „demografska analiza“ ovog kraja. Tu se ponajbolje snalazi Semirov otac Daut, 83-godišnji penzioner. Da nije štapa koji mu pomaže prilikom kretanja, malo bi mu ko dao tolike godine.

- Ovde smo došli kad je popaljena Karaula (1943. godine). Do kada će se pušiti odžak na ovoj kući zavisi koliko još imamo života ja i „sijeda“ (supruga Zina). Zimus se ovde ložilo u šest kuća, u čitavom selu (sa zaseocima Svičevići, Prisoje i Gvozd) tek u 15. Živih i stalno nastanjenih ne verujem ni da ima „puta dva“. Obično je u kućama jedno...tek-tuk dvoje, a više od toga kod nas ovde i, ne znam gore na Gvozdu da li ima ko. Škola nam je odavno zaključana, a kad sam ja poš᾿o u prvi razred (1950. godine) bilo je stotinak djaka! Jedan učitelj, radio je u dve smene. Nije moglo sve odjednom da stane u učionu. Nakupilo se generacija čije je školovanje prekinuo rat pa su u prvom razredu bili čitavi momci, priča Daut.

Pravimo paralelu sa distance od sedam decenija.

-Sabina je jedino dijete u selu. U julu će napuniti četiri godine. Ovde imamo, za sada, jedino priliku da je upišemo u Aljinoviće ali to je neizvodljivo jer odavde do gore ima gotovo sahat hoda. Najveći deo školske godine je u periodu kad sneg zna da napadne i preko metar visine. Poslati ovu makanju samu u školu ne dolazi u obzir. Ako se kakvo čudo ne desi, i sami ćemo onaj veliki katanac na kuću, pa niz Mileševku. Imamo nešto kuće na Bostanima, valja i to malo popraviti, ali nemamo drugog izbora. Ni ja a ni moja žena Sadina ne bi branili da ostanemo ovde, ali kad je dijete u pitanju, tu nema šta da se priča. Ono mora u školu a mi smo obavezni da budemo uz nju. Evo, i babo i majka su uz nas, a biće sa nama i ako krenemo u grad. Tako to mora, ne ostavlja ni trunka dileme Semir.

mmm6 2

Škola u Miloševom Dolu je službeno zatvorena 31. avgusta 2008. godine, proverismo, po povratku, kod Besima Beganovića, direktora Osnovne škole „Sveti Sava“ na Bostanima u čijem je sastavu formalno bilo i ovo izdvojeno odeljenje pripojene, takodje nekadašnje, Osnovne škole „Dositej Obradović“ iz Aljinovića.

Semir je ne samo najmladji stalni žitelj Miloševog Dola već i najmladji u porodici Dauta i Zine Talović koji imaju još troje dece, dve udate ćerke i sina inostranstvu. Dautova šumarska penzija je jedini stalni prihod, ali, ne žale se, srećom ne manjkaju ni dopunski.

-Imam ovu „ultu“ pa se otkine neki dinar. Nekom treba prevoz, nekome rad sa motorkom i transport gradje ili drva iz šume. Nekome ugine krava ili šta drugo, valja to prevesti do Kašana da makar orlovi imaju čime da se bave. Odem, pomognem, prevezem, istovarim...Eto, onomad sam iz Gonja prevezao uginulu kravu i kad smo je rasporili gore na hranilištu, imala je četvoro teladi. To nisam do sad video, priča Semir. Inače, osnovna nam je delatnost poljoprivreda, tačnije stočarstvo za koje su ovde uslovi najbolji, nastavlja on. Imamo oko 3 hektra zemlje, uglavnom pašnjaka, a ono što je obradivo uglavnom su vrtovi za naše potrebe. Nismo ni mi odoleli „mirisu maline“ pa smo neke godine zasadili tri hiljade komada. Kako posadili, tako i jesenas povadili kolje, pokosili ostatke maline i vratili se – krompiru. Džaba smo uložili toliko rada, ali smo imali o čemu da sanjarimo i pričamo dok se malina smrzavala na 1050 metara nadmorske visine. Nije to za nas ovde, čak i da visina nije neki problem, ali brate ko će tu da dodje za pedesetak do stotinu gajbica maline. Ili, kako i čime da je prevezem do otkupa a da to ne bude bućkuriš od ugnječenih plodova?

Taloviće život stalno uči novim lekcijama, kako onim iz poljoiprivrede i ekonomisanja svime što radja pod Ćetenicom, Karaulom i Jadovnikom tako i onim da je uvek bez ikakve rezerve potrebno biti najpre – čovek, pa onda sve drugo!

-Jedina smo muslimanska porodica koja je neprekidno ovde već sedamdeset godina, priča Daut. Živimo u mešovitom selu, ali se poštujemo kao da smo svi jedno. A i jesmo, svi smo ljudi i svima nam je isto od Boga i od države: i te rupčage na putu i snijegovi i česti problemi sa strujom...Isto nam je i u šumi i u njivi. Posećujemo se, idemo jedni kod drugih kad god ima povoda i vremena. Sve su prilike da ćemo jedan po jedan odavde zamaći ili pod zemlju ili negde gde su nam se djeca zaustavila u traženju boljeg života.

Zadirkujemo Semira da bi on bez sumnje bio predsednik omladine u Miloševom Dolu da su nekadašnja vremena. Bio bi predsednik sam sebi, prihvata šalu, ali se brzo vraća dilemama koje ga grizu.

mmm6 3

Semir je automehaničar, radio je neko vreme malo u struci, malo za volanom vozeći kamione za sjeničke ili prijepoljske firme, ali kad se sve stavilo na papir, izbor je pao na Milošev Do. Sada opet mora da prelomi:

- Kad bi bilo uslova da se naša ćerka ovde školuje, ne bih bar koju godinu još, razmišljao kako ću i šta ću. Ja volim ovo selo, supruga se uklopila u ovu sredinu, ali šta ćemo kad dodje vreme da Sabina podje u školu? Slušaj brate, ni koja otići a ni koja ostati. Ali, mora se, život ide dalje a dijete ne sme biti oštećeno ni na koji način.Moraćemo majku i baba pod ruku, pa u grad. Možda se vraćati s proljeća a možda i ne, videćemo.

Sve izvesnijim odlaskom Semira Talovića sa porodicom, ostaće Milošev Do bez i jednog dečijeg osmeha. Nije nikakva uteha što Milošev Do neće biti usamljen na listi sela bez dece školskog uzrasta.

...Prate nas najmladji stanovnici Miloševog Dola, četvorogodišnja Sabina i njen otac Semir.

-Ko ti je ovde najbolji drug ili drugarica sa kojim se najviše igraš, pitam Sabinu.

-Djedo Šućko, pokaza na penzionera koji se sa suprugom vratio iz Bosne da živi u Miloševom Dolu!

Ima li vremena da se popravljaju stvari u opustelim selima? Uvek vremena ima, ali je decenijama upitna politička volja. Ovde bi, za početak, bilo dobro da se makar popravi put do Miloševog Dola. Neki bi se ljudi vratili, pa makar stariji. Kad nekog ima u selu, doći će neko drugi da ga obidje, da ga vidi...Da mu se divi ili da mu se čudi, ali će doći!

M.M.Mutabdžija

Muharem Mutabdzija

Muharem Mutabdzija,

Glavni i odgovorni urednik nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Maj 2019
NPUSČPS
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

3211154
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
964
4595
5559
80612
96082
3211154

Vaš IP: 54.163.20.123
2019-05-21 00:41