Мој свет-Драган Тришић: ЗАНАТ КОЈИ СЕ КРАДЕ ОЧИМА

  01 Mart 2019

Мој саговорник је обрађивач племенитих метала. Како се заљубио у занат својих ујака и како је преузео радњу једног од њих у Пријепољу, чувеног мајстора Стева Ткалеца која је прерасла у „Златару Тришић“. Волим ту радњу јер ме подсећа на занатлије са главне улице, на поштовање . А мајстор прича како је дошао из Земуна, како у послу није било важно како се зовеш већ образ. А ја мислим како је непроцењиво кад каже:“ Све је онако како сам замишљао да живот треба да буде“.

Та златарска радња дуго је ту, на главној улици. Дуго је била и једина јер је тог заната у Пријепољу увек помање било. А било занатлија. И фризера и часовничара, ташнара и обућара, бербера и кројача, опанчара и стаклорезаца, посластичара и пекара...Све то било дуж Валтерове улице. Некад. Пре тридесетак година. Мало их је остало данас аутентичних.

А Драган Тришић дошао је у Пријепоље из Београда. У ствари, почећемо причу од Земена, где је рођен пре 59 година.

-Моје слике из детињства? Све су везане за Дунав јер је поред њега била и наша породична кућа. И све успомене враћају ме Дунаву, дружењима, чамцима, купању. Једино никада нисам пецао. Не волим пецање. И основна школа је била близу, тако да и нисам имао потребу да се крећем негде даље. Завршетак основне школе био је за мене права раскрсница. Родитељи, који су били радници, желели су да завршим економску школу, касније факултет. Али ја сам желео да будем занатлија. Можда и јесте то била необична жеља за то време. Но, моја три ујака бавила су се тим занатом. Били су златари, односно обрађивачи племенитих метала. Један је радио у Загребу, један у Беранама, а један у Пријепољу. Да, био је то мајстор Стево Ткалец. Када сам 1974.године дошао код ујака Стева занат ме заиста заинтересовао. Учинио ми се као леп посао. Свиђало ми се што могу људима нешто да учиним, да им нешто урадим. Мој ујак Стево је дуго имао ту радњу, а био је заиста мајстор више заната. Тада је занат баш био занат и готово све се радило ручно јер је била мала могућност да неко од занатлија купи веома скупе машине. Потражња за накитом била је једноставнија. Тражиле су се бурме, прстен, огрлице, накит за свакодневну употребу, није било екстравагантности. Људи су доносили стари накит на поправку. И тако, тог лета, ја сам почео да учим занат. И не само од мог ујака, већ и од мајстора у Шапцу, Зворнику, Суботици. У ствари, у посао ме увео мајстор Милисав Симић коме и дујем све. Говорио је:“Све може да се направи али мораш знати и све да поправиш“. И тако сам ја ишао у економску школу, а лети код мајстора у радњу. Било ми је све интересантно, посебно поправке накита јер ново се прави у серијама, а свака поправка је увек другачија.

Кад сам завршио средњу школу, родитељи су желели да наставим и ја сам уписао Вишу економску школу, отац ми је чак нашао и посао, па сам почео да радим у Београду као економиста. После три месеца сам схватио да за мене нису ни бројеви, ни папири. Већ сам радио код мајстора у Београду, ишао у радионице али иако је било много тих радионица, мало се учио занат јер су мајстори тешко преносили своје знање. Зато је ово занат који се краде очима.

Одлучио сам да направим паузу, да размислим и одем у војску. Судбина је зар хтела или је била срећна коинциденција да ме у војску упуте у Призрен. Тада је тај град имао 102 златарске радње и дугу, дугу традицију златарства и израде филигранског накита. Тим занатима бавили су се сви који су живели у Призрену: Турци, Албанци, Срби, Горанци. Многе сам мајсторе контактирао али нису били вољни да им странац помаже јер су то махом били породични послови. Нису волели странце у послу, иако никада мајсторима није било важно како се ко зове, већ је најважнијни био –образ! Тако је одувек било, па рекао бих, све до ових неких „наших“ дана.

Кад сам се вратио из војске, опет сам покушавао у Београду да радим у радионицама, но то је било само радити али нисам видео будућност.

Кад је 1983.године мој ујак решио да напусти Пријепоље, понудио ми је да преузмем ову његову радњу. Биле су то онда велике паре. Родитељи су имали неку уштеђевину, узео сам кредит, помогао је и мајстор Милисав из Зворника и тако сам дошао у Пријепоље. Мени је заиста било свеједно где ћу да живим. Нисам се везивао за места. Био сам једино везан за своју дугогодишњу љубав. Са Љиљаном сам био од 1978.године. Кад је она дипломирала на Економском факултету стигли смо у Пријепоље.

У Пријепољу ми се тада све допало. Две реке, положај, Дом културе, а чистоћа града ме највише одушевила. Пријепољци су журили да ме упознају, а ја баш и нисам много комуникативан. Не могу рећи да сам неповерљив али сам дистанциран. Желео сам само да радим и зарадим јер нисмо Љиљана и ја почели од нуле већ из дебелог минуса. Било ми је важно да развијем посао, да стекнем име, поверење. И заиста се до 1989.године радило много, од 7 до 21 сат, сваки дан. У кући је и радња и радионица, па је и везаност за посао била целодневна. Јесте, такав је иначе био однос занатлија према занату. Муштерија се поштовала, морало се изаћи у сусрет њеним захтевима, а некада су тих захтеви били много реалнији него данас, али су и муштерије поштовале занатлије. Осећао сам се ситуирано, дошла су деца, живот се сређивао. Супруга никада није радила јер смо одлучили да се посвети деци. Нисмо се покајали због такве одлуке јер су нам синови заиста добри, поштени људи и мислим да је то резултат те посвећености и осећаја за породицу. Два старија су у Београду, један је завршио економски, други технолошки факултет, а Дејан, најмлађи, кад је још био у средњој школи рекао ми је да би он радио код тате, ако може. Може. Пристижу и унуци, за сада их је четворо.

Које су биле најтеже године? Па, деведесете. Ми нисмо могли озбиљно производити накит, он се већ радио у великим радионицама, инфлација је узимала данак. Кад ми је отац умро, затворили смо радњу и отишли у Земун да бих био уз мајку. После 8 месеци смо се вратили. Да, ја сам одувек знао да ћу остати овде. Посветили смо се радњи, породици, а ваљало је и адаптирати стару кућу, направити наш кутак. Успели смо у томе. Деведесете су биле заиста тешке године, бомбардовање ми је тешко пало, а двехиљадите су почеле са смрћу мајке, па сестре, ја сам имао здравствених проблема. Тако сам се од 2008.полако повлачио из посла јер ово је сада нешто друго. Више трговина него занатство али то је општи тренд. Сада се набавља роба, а не прави се накит. Популарни су сатови и сребро.

Па, ја сам као занатлија направио за Пријепољце само три заиста уникатна комада накита. Али су заиста посебни.

53381766 2044019175653248 6249450777463488512 n

У пензији сам од прошле године. Сада шетам са нашим псом, лабрадором Бадијем који је управо напунио десет година. Заиста се трудим да се потпуно извучем из посла јер ми овај начин пословања не одговара. Још поправљам понешто али ово што се сада продаје тешко се поправља. То су скромни примерци накита, рекао бих за једнократну употребу. Нисам се охладио од посла али сам се више заинтересовао за своју околину. А та башта која вам се толико свиђа, то супруга и ја радимо, мени је као терапија, ужитак, одмор. Чини се да некако изостаје осећај за лепо. Све је око нас неки кич. Свађам се са телевизором јер често видим што други не виде.

Кад се окренем? Имао сам леп живот. Задовољан сам свиме што сам постигао. Не треба човек да буде нескроман. Све је онако како сам замишљао да живот треба да буде. Пословно нисам разочаран јер људи још долазе. Они којима сам некада продао бурме, сада купују за унуке. То је радост посла. То је 35 година верности овој радњи. То су муштерије. Но, чини се да се људи отуђују и у малом граду, мења се структура становништва, доста се људи иселило. Они који дођу у Пријепоље сврате да се поздраве, дођу да се видимо. То ми много значи јер ја нисам Пријепољац.

Не, никад се нисам покајао што сам се определио за овај занат и што сам из великог града дошао у Пријепоље. Било би ми криво да нисам све ово урадио.

Индира Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Mart 2019
NPUSČPS
12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

3018690
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
2004
3798
5802
79534
76163
3018690

Vaš IP: 54.87.18.165
2019-03-26 07:25