LJUDI I DOGAĐAJI: EMINA ILIĆ, ROMKINJA KOJA SE PROTIV PREDRASUDA BORI OBRAZOVANJEM

  10 Januar 2019

„Kada bih mogla, promenila bih svest mog naroda, a to je jako teško bez obrazovanja, kaže Emina Ilić, učenica drugog razreda Tehničke škole u Prijepolju.

Prema nekim podacima Romi u našoj zemlji provedu u obrazovanju samo polovinu vemena koje u školi provedu druga deca, nastanjena u istim mestima. Romska deca najčešće napuštaju školu na prelasku iz četvrtog u peti razred, kad počinje predmetna nastava. Prema raznim istraživanjima, od desetoro romske dece koja upišu prvi razred osnovne škole, petoro će upisati peti razred, a samo jedno sedmi i možda završiti osnovnu školu.

Da je obrazovanje viza za izlazak iz siromaštva i ulazak na tržište rada shvatili su samo malobrojni pripadnici romske nacionalnosti. U Prijepolju skoro da ih nema.

U osnovnoj školi na Kolovratu upisano je četrdesetak đaka romske nacionalnosti, a vrlo je verovatno da niko od njih neće nastaviti školovanje.

“Knjigom” se protiv stereotipa i predrasuda za sada “bore” samo dve Romkinje koje su nakon završetka osnovne škole nastavile školovanje. Jedan od njih je šesnaestogodišnja Emina Ilić, učenica drugog razreda Tehničke škole na smeru mašinski tehničar za kompjutersko konstruisanje.

Želela je, kaže, da upiše Saobraćajnu školu u Užicu, ali joj roditelji nisu dozvoli jer su smatrali da je suviše mlada za odvajanje. Priznala nam je i da je bilo „barijera“ tokom njenog osnovnog, pa i srednjoškolskog obrazovanja i da se nije bilo lako boriti sa stereotipima predrasudama. Takođe i šta joj se ne dopada u zajednici sa kojom živi i čiji je pripadnik...

“Još u najranijem detinjstvu roditelji su pokušavali da me uključe u društvo. Bila sam jedino romsko dete koje je išlo u vrtić. Druga nisu htela jer im je tu bilo dosadno. Meni je bilo lepo. Tada nisam znala šta je diskriminacija, niti su to znali moji drugari. Tek kada sam upisala osnovnu školu, primetila sam to „upiranje prsta“ u nas koji smo različiti. Bilo je na početku školovanja dosta upisane dece romske nacionalnosti, ali su mnogi već do petog razreda odustali. Ja sam bila vrlo dobar i odličan đak, osim u osmom razredu kada sam zbog zdravstvenih problema popustila u školi. I mada su svi u mom okruženju verovali da ću se odmah po završetku osnovne škole udati, ja sam nastavila školovanje. Inače, meni se sklapanje brakova između dece od 14, 15 godina nikad nije dopadalo i da imam moć donela bih Zakon koji to zabranjuje. Moj otac se oženio sa 14 godina i ima ćerku koja je samo pet godina mlađa od moje majke. Iz tog braka ima troje dece a sa mojom majkom petoro. Verujem da se tu kriju i glavni problemi Roma. Ono što bi trebalo da dođe na kraju i posle završetka školovanja, dešava se u najranijoj mladosti, kada i počinju problemi.

Ja sam dete iz mešovitog braka. Naime, moja majka je Muslimanka i to mi je na početku školovanja bila „olakšavajuća okolnost“, jer me deca koja su to znala nisu dirala. Ostali su me nazivali cigankom, ignorisali ili nagovarali drugu decu da se ne druže sa mnom. Nisam to doživaljvala kao ličnu uvredu sve dok nisu počeli da mi vređaju porodicu. To me jako, jako bolelo. Žalila sam se učiteljici, roditeljima, par puta se čak i potukla sa dečacima. Učiteljica Duška Zejak mi je pomogla tako što je decu često opominjala i govorila im da nikad o drugima ne sude na osnovu toga koje su vere i nacionalnosti, da li je neko siromašan ili bogat... Nekako sam „pregrmela“ prve četiri godine, a u petom sam upoznala devojčicu srpske nacionalnosti koja me je prihvatila kao najrođeniju i postale smo nerazdvojne. Čini mi da sam zbog toga   postala zanimljiva i drugoj deci. Prihvatili su me i do kraja osnovne škole naš odnos je zaista bio dugarski. Na sličnu barijeru naišla sam i ovde ali od dece starijih razreda. Zato je moje odeljenje bilo uz mene od prvog dana a moji drugari su se često svađali sa onima koji bi mi nešto pogrdno dobacili ili druge nagovarali da se ne druže sa mnom jer „nisam njihov nivo“. Meni je bilo svejedno, jer sam jednom kroz to prošla i „očvrsla“. Znam da nikog nisam povredila niti mu nanela zlo, a to što sam druge nacionalnosti smatram da me čini posebnom i ne dozvoljavam nikom da mi poljulja samopouzdanje koje imam. Verujem da su to i drugi primetili i da je to jedan od razloga što su me prihvatili. Ne vidim više onu barijeru koja nas je razdvajala i imam jedan zaista iskren i prijateljski odnos sa mojim drugarima“.

j.b. emina 2

Emina Ilić tvrdi da je svesna koliko je obrazovanje važno za bolji i kvalitetniji život romske popuilacije i veruje da će nakon srednje škole nastaviti školovanje.

„ Roditelji mi stalno ponavljaju da treba da budem drugačija, da pratim svoje snove, da ne smem zanemariti knjigu jer je ona do cilja moja odskočna daska. Isto to govore i mojoj sestri koja je osmi razred, i braći koja od kojih je jedan predškolac a drugi treći razred. Jako sam svesna situacije, sredine u kojoj živim, pozitivnih i negativnih pojava u društvu, kao i činjenica da je za mene obrazovanje jedini način da izađem iz okvira moje zajednice“, otkirla nam je Emina Ilić.

Roditelji ove šesnaestogodišnjakinje su nezaposleni a porodica uglavnom živi od sezonskih poslova i socijalne pomoći. Škola, kaže, pomaže koliko može, a podrška stiže i od Doma kulture gde je učestvovala u pozorišnoj predstavi „Mečkino dete“ sa kojom je grupa romske dece nedavno gostovala i u Beogradu.

Na naše pitanje: Šta zamera zajednici u kojoj živi i šta bi prvo promenila u svojoj sredini, Emina Ilić kaže:

„Prvo bih zabranila alkohol. Mnogo se pije, a onda počnu vređanja, psovke, glasna mizika u sitne sate. Smeta mi to što ljudi hoće da imaju a ne žele da rade. Nema sloge niti dogovora pa se zato ne rešavaju ključni problemi kao što su higijena i popravka puta. Kada bih mogla, promenila bih svest mog naroda, a to je jako teško bez obrazovanja. Zato bih volela kad bi pustili decu da se školuju. Jako me boli njihov odnos prema ženskoj deci, jer je reč o jednom vidu zlostavljanja. Ne raduju se njihovom rođenju a moj utisak je da ih „trpe“ zbog novca koji za njih uzimaju. Kada se sa 15, 16 godina udaju kao da se kidaju sve veze između roditelja i ženske dece.

Zato bi, kaže, volela da završi školu i dodje do posla jer, veruje, to jedan od načina kojim bi pokušala probuditi svest svojih sunarodnika:

„Volela bih da im ličnim primerom dokažem da se može lepše i bolje živeti...Da je odustajanje od obrazovanja poput odustajanja od samog sebe, svog bića i identiteta. Mislim da sam na dobrom putu ka ostvarenju cilja i zaista se nadam da na njemu neće biti puno prepreka“.

J. Beganović

Jasmina Beganović

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Mart 2019
NPUSČPS
12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

3003903
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
1003
3580
10835
64747
76163
3003903

Vaš IP: 54.226.175.101
2019-03-21 08:57