Umesto nekrologa: LIBE I „LIBE“

  23 Novembar 2018

Ljudi traju koliko i sećanja.

Godinama se samo iz tog kafea u Šaramovu mogla čuti muzika koja je trajala i koja je obeležila jedno vreme i mnoge ljubavi. Uostalom, ništa Libe tu nije imao da menja. Zašto bi?! Prvi kafe u gradu imao je svoju priču. Moja, poslednja generacija maturanata stare Gimnazije, mislila je da je u Prijepolje konačno stigao svet kad je te 1979.godine otvoren taj prvi kafe po uzoru na one sarajevske. U njemu se tada, pa sve do ove jeseni, služila samo kafa, čaj i sokovi. I slušala dobra, umiljata, domaća muzika. Generacije srednjoškolaca provodile su svoje bezbrižne sate uz kaficu razgovora. Pred praznike stizali su studenti. Libe je postao „zaštitni znak“. Otvarani su posle drugi kafići, a samo je Libe svoj „Libe“ čuvao nepromenjenim: kafa dobra, džezvice, one kujundžijske, sijaju se, šoljice uredne, novine proverene za pročitati i kućni red koji je govorio da se nikad nedeljom ne radi kao što je to uvek bivalo na prijepoljskoj zanatskoj čaršiji.

46505885 585173211902557 8165762556695150592 n

Osamdesetih godina prošlog veka smo priređivali književne večeri. Bili smo Književna omladina koja je u Prijepolje dovela tada mlade pisce i pesnike poput Basare i Albaharija. Bilo je to neformalno, lišeno protokola, spontano. Libe nikada nije imao protiv. Smeškao se na „drčna“ recitovanja, na buntovničko istupanje, na stihove koji su praćeni u tišini, da bi se potom dugo o njima razgovaralo. U „Libetu“ su bile „generalne probe“ za te stihove koji su kasnije dobijali nagrade na brojnim konkursima širom Jugoslavije. A Libe se smeškao. Kad bi stigla jesen, onda je „Libe“ bio zgodan za doneti gitaru i malo neformalno zapevati. A Libe? On se smeškao. Na „krugu oko Prijepolja“ mnogim od nas neizbežnom decenijama, svraćalo se u „Libe“ da Libe spremi jednu „ama ha“. Ili na čaj da se ugreju hladni prsti od prijepoljske „ciče“. I naši slikari Ića (Porović) i Jusuf (Hadžifejzović) tu su imali svoje izložbe jer se razbijao učmali, protokolarni, formalni, provincijalno usko shvatani prostor za izlaganje i „kulturno“ delovanje. Prst u oko društvenom (ne)ukusu. Tako je „Libe“ bio i prva umetnička galerija. A Libe se smeškao.

Posle, kad su stizala druga vremena, činilo se da je jedino „Libe“ sačuvao vreme. Nostalgija može biti da je hvatala sve one koji bi svratili na „kahvu“ ili čaj nekako s rane večeri, kad gusti pramenovi tišine počeše da obavijaju Prijepolje, kad nestade ljudi sa korzoa, kad glavna ulica noću postade pusta. A Libe? On bi „ha s vrata“ neku dobacio. Libe bi se smeškao.

U stvari, kad god pomislim na „Libe“ meni dođe taj smešak koji je uvek na licu imao Libe. I kad su se sve malobrojniji prisutni začikavali starim čaršijskim čarkama i kad su se „bistrile“ novine i kad su stizali „haberi“ i oni dobri i oni tužni. Naše „redakcijske“ kafe i čajevi „od hibiskusa“ ispijali su se dok smo „planirali“ emisije za Radio „Polimlje“ koje je Libe redovno slušao.

Libe nije imao godine. On je bio kao neka neformalna stalna slika vremena jer je čuvao naše vreme sa tim smeškom. Pa, i taj nadimak je bio kao sećanje na Prijepoljce iz nekih vremena kad je „šatrovački“ značio bunt, mangupluk, značio biti „laf“.Neko ga je nekada zvao Beli. A svi ostali Libe.

Novembar. Jutro. Magla i suhomrazica. Šarampov. Niko ne prolazi. Umrlica na vratima kafea „Libe“. Umro je Munib Poturak.

Indira Hadžagić

 

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Decembar 2018
NPUSČPS
1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2720944
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
2586
2873
9036
34259
99483
2720944

Vaš IP: 54.234.228.78
2018-12-12 20:14