Mala čaršijska priča KAFANA KOD RILA

  14 Novembar 2018

Samo što nije napunila 40 godina. Mesto okupljanja, razgovora i druženja. Zašto se kahva ne pije kući. Ko su bili najbolji igrači domina, šaha i bilijara. Anegdete koje čuvaju ljude od zaborava.

Tu priču više nema ni jedna kafana u gradu. To je ona prisna, komšijska priča o mestu gde svi svraćaju, gde se ništa ne menja, samo generacije. I svakoj je u amanet ostavljeno da prepričava anegdote kako se ne bi izgubilo najvažnije sećanje koje čaršiju čini čaršijom, a to je sećanje na njene ljude.

Kad sam svratila, odmah su se okupili „svedoci“. Da se ne bi u priči šta zaboravilo, preskočilo, da se ne bi ko izostavio. A novembar, baš za priču o tom kafotočju koje će 29.novembra napuniti 40 godina. Sunce ga, zar, prvo ugrije i zadnje zađe sa tih nekoliko hastala ispred.

I, on, gazda, Rifat Sadiković. Beležim.

- Rođen ovde pre 66 godina, odrastao ovde, živi i radi ovde, ovde se kreće, druži. Sve u Mahali, ovde na Musali. Preko Vakufskog mosta rijetko prođe, a do Šarampovskog nikako.

A ovako je to bilo. U porodičnoj kuči lokal, u GP „Rad“ mala plata, a na Brijegu i u Vakufu više nije ostala ni jedna kafa, iako je nekada Cvojovića bila čuvena po svojim igrankama. Tako je kafotočje „Brijeg“ postalo mesto okupljanja. U stvari, ispravljaju „svedoci“ vremena i „hroničari“ iz Mahale- svi su tada govorili da idu kod „Adžo Mula“ jer otac još bio glava i kuće i svog prostora u njoj. Od početka, stalni gosti nisu propuštali ni jedan dan da kafu popiju. Ekipa koja je proslavila igranje domina takođe se pamti. Nabrajaju mi u glas: Ilijaz Mešić Arif Kaljača, Doktor (Redžo Iglica), Suljo Pašanović, Sveto (Rus) Cvijović, Iso Bošković, Memo Kratović, Izet Duraković, Ćamil Đurđević, Jusuf Duran, Niko Bogdanović, Murat Bjelak.

Druga ekipa igrala je šah. Tu je nenadmašan bio baš Adžo Mule koji je, priča se, a neki i gledali, pobedio i kompjuter! Šahisti od glasa bili i:Ilijaz Mešić, Jusuf Mulaganović, Mujo Zekić. Još se pamte čuvene partije u gajbu koka kole.

-Ama, niko ne može popiti gajbu koka kole. Prosipalo se u halu ali je bio ćeif da onaj ko izgubi plati.

U prolazu, još uvek stalni gost, Jusuf Muškić dobacuje:

-U kahvi se družili ljudi, a ne kući. Kahva se pije s ljudima.

Žene svraćale nisu.

U Rilovoj kafani se družilo, pričalo pa i „gubalo“.Ovde su se čule sve informacije.Slušao se radio i prenosi fudbalskih utakmica kada je dolazilo i do žučnih okršaja između „partizanovaca“ i „zvezdaša“. Odavde se kretalo na utakmice. Sve. Odbojka se gledala zbog Isa Boškovića, „Polimlje“ je bilo u srcu jer je ostala navika još kad je Stadion bio preko puta, gore u Mahali, pa mnogi Mahalci trenirali,a neki i igrali za pamćenje. Iz kahve se kretalo pravo na stadion. Zvali su to „s Hajberija“! Zbog „Polimlja“ se išlo u Sjenicu, Varoš...Nezaobilazne su priče o Profesoru (Ahmet Pilahić) koji je bio hroničar „Polimlja“ i vatreni navijač i zaljubljenik u fudbal koji je igrao na Radničkim sportskim igrama.

Ih Kafa kod Rila

-Napiši da je Profesor okačio o klin kopačke kad je ono na „radničkim“ škola (Vladimir Perić Valter) fasovala 5:0 od Preduzeća „Rad“. Normalno da sam igrao. Bio sam u punoj formi. Kapiten, kaže još uvek slavodobitno Gazda.

Posebno navijačko umeće pokazalo se na košarkaškim utakmicama „Elana“ jer je tada košarka bila najpopularnija. Igrali: komšija Cvijo, pa Politika, Bato, Lepa, Dule, Boka... ođa navijača bio, a ko drugi, do Rile, koga još pamte po gromkom glasu. Glas se nije promenio. Ni gromoglasni smeh, po kome je toliko prepoznatljiv uvek bio u čaršiji. Da li je kao vatreni navijač psovao?! Svi u glas:“Ma, jok“!!! Zlatne godine druženja, navijanja, pevanja, šala i na svoj i na tuđ račun. Nikad se niko nije naljutio.

A bilijar? E, o njemu Mahala voli najviše da priča. Bilijar se na velika vrata vratio jer se i pre igrao u Cvijovića kafani na Brijegu. Kod Rila se igrao „piljkaš“. Stari majstori bili su:Eso Đovani, Ćopo, Meša Bajramović, Mustafa Mejana. Od njih su zanat učile mlađe generacije koje su preuzele primat nepobedivih: Medo Duraković, Ferko Ćelo, Sejo Bajramović, Memšo Salihagić, Šane Kiker. Bilijarske partije su bile stvar prestiža. Pobednici su se najčešće peli na sto. Hajgare je uvek bilo na pretek. Ostalo je upamćeno:“Igraš felš do hale“. Huso je, tvrde svedoci, izlazio na ulicu naginjući se da „navuče“kuglu. Igrale se partije po ceo dan u „šta kafana pije“. A pili ko sokove, ko kahvu.

-Sokove, sokove. Rile nije volio da kuha mnogo kahvi. Lakše sok, a i isplatljivije“, smeje se Kemo Nuković.

Partije su počinjala neretko sa rečenicom.“Igraj kao da imaš para“. Srećom da je „crna knjiga“ bila za svakoga. Na „recku“ se stavljale neplaćene gajbe soka izgubljene u partijama, nebrojane kafe („s kontre pa na handžiju“).

-Nemojde ti meni na handžiju“, smeje se Rile. Gazda. Handžija. Rifče. Tata. Koliko nadimaka? Niko ne zna. A Trapo?

Ih Kafana kod Rila 3

-Pa, to je bilo po onom igraču Trapatoniju! A i zbog mojih nogu. Šta ćeš! Bile mi noge uske, fine, ama ko za štikle! Šala ne napušta Velikog Tatu. Smeh se čuje od Musale, pa gore do Brijega.

I seća se Rile Sadiković kako je 1984. godine napustio definitivno „stalni“ posao i posvetio se samo svojoj kafani. Pa, se spomene i ženidba, deca.

-Keka se nije mešala u kafanu. Ni u naše kafanske stvari. Jedino u pare. Kod nje su bile sve knjige. I danas vodi knjige.

Devedesete koje svi pamte neveselo, u Mahalu i kafotočje „Brijeg“ donele su talpine.

-To je bilo drugo vrijeme, drugi gosti, druge navike i običaji. Nikako se talpine nisu primile u Mahali. Kakve godine, takve talpine, svi dobacuju po koju.

Rilova kafana je bila „i dolazište i polazište“. Tu ćeš naći onog ko ti treba. Ako ti treba majstor, bili su tu: Čale, Ramiz Mango, Murat Fehro i Mirso Električar. Od krova kuće do auta sve da završiš.

-Nismo imali lovce i ribolovce ali smo imali majstore.

Ujutru se „prijaviš“, a naveče „odjaviš“. Retko posle ponoći. Kod Rila je bio i „prečas“. Srednjoškolci koji su učili bilijar nisu mogli igrati dok su po danu igrali „bardovi“pa su ono što su gledali od njih, isprobavali pre škole u prvoj smeni. Tako su Mahalci bili najbolji bilijar igrači u Prijepolju. Dolazila je tu „čitava čaršija“ i bila uredno „istapirana“.

-Medo, Kemo, Omer, Erko Pinjo, Ferko Ćelo, Vojkan Dojčinović, Eso Malaga moraju da mi naprave spomenik za života jer sam na njih pedagoški uticao. Svi su nešto napravili i svi su postali dobri ljudi, kaže Tata Rile „pred svedocima“ koji ne demantuju.

Vreme sadašnje?Menjaju se samo generacije. Sinovi dolaze kao što su im doplazili očevi ili se tu nalaze zajedno. Još se može „izhajgarati“. Možda se samo još ovde može osetiti duh nekadašnje čaršije, odrastanja,obrazli druženja, prisnosti. Kao da su svi jedna porodica.

-Gde još ima da ti gazda kafane na poziv da donese čašu vode, kaže: Idi na tulbe, pa se napi“!!! Ovde se još ponekad zapeva raznim povodima, a najčešće „nako“. Pamte se ispraćaji u vojsku i svadbe, Meljova „dolapa“ i Alijicin „bubanj“. Svi koji dođu, a danas žive svuda po svetu, nikada ne propuste da svrate na kahvu. Kad dođu, tada Rile ni od koga ne traži da plati jer plaćaju „Mahalci iz dijapore“ za sve.

Penzija?

-Pa, ja sam u penziji. Ali, šta bi ja sa sobom kad ne bi ovde sjedio svaki dan?!

Novembarsko podne. Sunce upeklo. Stalna ekipa je tu. Da prepriča sve najnovije šta se dogodilo.

Indira Hadžagić

 

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Decembar 2018
NPUSČPS
1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2720957
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
2599
2873
9049
34272
99483
2720957

Vaš IP: 54.234.228.78
2018-12-12 20:15