„ПОЛИМЉЕ“ НА ГРАНИЧНОЈ ЛИНИЈИ НА ЈАБУЦИ: ОТКУД ЗНА ОВЦА ᾿ЂЕ ЈЕ ГРАНИЦА?

  31 Oktobar 2018

Мишо Лукић, 56-годишњи сточар, прича о мукама које има са граничном службом са обе стране , и србијанском и црногорском. Но, то му, ипак, не смета да на великом имању има никад мање од 30 грла крупне говеди, 200 - 250 оваца, четири коња...пет аутомобила - три теренска и два класична, три трактора, два теретна возила...Оно што га чини посебним у овим временима је што је обезбедио наследникове наследнике на имању:са њим и супругом Новком горе, су и син Бранко и снајка Слађана са својом децом: три сина, једном ћерком и петом приновом која ће ускоро стићи!

На 1360 метара надморске висине, испод Шанца височијег мање од 100 метара, на некада чувеном и пола године непроходном превоју Ми᾿ајловица на старом пљеваљском путу, сместило се домаћинство 56-годишњег Миша Лукића. Типично за јабучку висораван, куће су збијене у групама на пропланцима, али на Мишовом брду диме се само два оџака. Неке од осталих кућа оживе који дан у летњој сезони, кад потомци-власници направе паузу у повратку са Црногорског или неког другог приморја. Неке се не отварају већ годинама и деценијама.

-Волели би да има више људи и више младости и овде на јабучкој висоравни, али то не зависи од нас, прича Мишо у сунчаном подневу једног октобарског дана. Још је све зелено, у дворишту крупна јабука чврсто држи плодове који, кад падну по налетом ветра, одмах постају каша јер је терен на овом делу Јабуке стеновит и тврд. Такав је и прилаз домаћинству које је, у деценијама економских и других кретања људи и имовине, готово ванвременско!

- Одавде не намеравамо ускоро. Како би “на очи“ ђеду који је 1914. дошао из пљеваљског краја и овде почео да крчи окрајак по окрајак земље, прича Мишо.

„Окрајак по окрајак“...и тако имовина Миша Лукића и сина Бранка нарасла на 18 хектара земље у Србији и 30 хектара са оне стране „црте“, у Црној Гори. Мишо са српским, син му Бранко са црногорским пасошем! Рођен у Пљевљима, било тада ближе, објашњава Мишо.

mmm2 1

Е, та „црта“ – гранична линија између некадашња „два ока у глави“ - Србије и Црне Горе, трн је у оку породице Лукић. Дуга је то прича:

-Таман посла да се мешам у државне послове. Граница је реалност и баш брига и Цетиње и Београд шта о томе мисли неки Мишо испод Шанца. Ја само хоћу да се мешам у моје послове и не волим ако се неко са стране уплиће у то као у своје. То не дам! Овај најновији контролни пункт ми је дошао главе јер сам, док су се сељакали са места на место, о свом трошку прокопао једно 500 метара пута који улази у мој посед иза садашњег контролног пункта, а то значи да кад год пођем у имање морам на гранични прелаз кроз све формалости које љети потрају и који сат у одласку и повратку, знате какве су гужве. А опет, морам да одем јер ми је тамо главнина поседа као и ливаде и пашњаци које узимам под закуп. Ја морам имати десет хиљада бала лагерованог сена ако мислим да презими ова моја фарма. С друге стране, могућност постоји да се прелази мимо процедуре, али се сваки прелазак границе мора најавити најмање 24 сата раније. Како да ја најавим косидбу кад поћерамо косачице које са сваким откосом из Црне Горе уђу у Србију па у повратку из Србије у Црну Гору! Сваки прелазак морао би бити пријављен. Како, пита се Мишо и додаје:

-Или, шта ћу са стадом оваца које пасу и иду за травом а не по картама и договорима о разграничењу између две државе? Откуд зна овца шта је Протокол, шта је иностранство и ђе је граница? Јесте мало смешно, признајем, али мене сваки тај смех заболи кад ми напишу пријаву за кривично дело „неовлашћени прелазак границе“. И кад ми броје стоку ујутру и увече. А ни казне нису мале...И како да ја одбијем трговца из Пљеваља који дође на пашњак који је у Црној Гори да купи јагњад? Да га вратим на прелаз са овцама па да се после погађамо, а да он, ако којим случајем и пазари на тај начин, стадо поново поћера преко службеног прелаза? Ма хајте, нема од тога посла ни мени ни држави. А плаћам уредно порез и Црној Гори и Србији, свакој за моју земљу на територији ових држава.

Да би одржао стадо које, рекосмо, никад не пада испод 30 грла говеди, не рачунајући телад, 250 оваца и десетак коња и друге стоке, Мишо узима под закуп и до 30 хектара ливада и пашњака, углавном на територији Црне Горе јер су му то гранична имања сопственог великог поседа.

-А плаћам све то, јашта. Неко наплати више н᾿о што је реално јер ми треба рецимо прилаз или пролаз, неко мање, али сви узимају накнаду. Не бих ја другачије ни узео, поштено да вам кажем, нећу да ме неко попреко погледа а камо ли да ме куне, не дај Боже.

mmm2 2

Мишо Лукић има брдо проблема али не посустаје. Не осврће се ни на гласине да се бави неком врстом шверца живе стоке јер, каже, никад не би сам себе или неког другог уваљивао у проблем, али признаје да зна шта је дозвољено у трговини и то користи кад год је у прилици. Далеко већи проблем од сеоског фолклора са све трачевима и нагађањима, праве му вукови и пси луталице.

-Има неко време, наклатили су се и сваке зиме осване прави покољ. Ето, прошле године сам зијанио око 40 грла оваца и јагњади. Само једну ноћ, оно кад касно паде снег, заклали су или поплашили тако да се никад нису вратили кући, 18 оваца и 7 јагњади. Штету од вукова који дођу и закољу овцу или две-три, ни не пријављујем .Нема користи од онога што би добио од општине јер док сиђем неколико пута и испуним формуларе, направим себи више штете него користи.

Осим сина Бранка чијем се петом наследнику надају ових дана, Мишо и Новка имају још петоро унучића од две ћерке удате у Пљевљима односно Београду. За сада десеторо, машала, каже кроз осмех Мишо.

-То је наше богатство. Све ово што хода на четири ноге или четири точка ће бити и проћи, ова младост и свежа крв остају са нама док је нас, а ваљда и после нас, свако на свом огњишту а Бранко, Слађана и њихови „пилићи“ ће бити овде на Ми᾿ајловици, испод Шанца. У то не сумњам, категоричан је Мишо.

Мишо нема баш неку претерано садржајну причу о сарадњи са државним органима. Каже да од како зна за себе нико није метра пута поправио према овом брду, некадашњем легендарном превоју на старом путу Пријепоље – Пљевља. Уистину, како се почнете пети према Мишовом домаћинству, камене громаде, испране вишедеценијским кишама и топљењем снегова, речит су доказ да лопата или булдожерска кашика не навраћају овде. Ипак, Мишо о(п)стаје.

-Имамо три трактора, балирку, две косачице, машинске грабуље, имамо и два камиона 110 и 150-тку, пет путничких возила, три су теренци, имамо најмање 20 крава музара у штали, некад и више. Овце не муземо, држимо их због јагњади и због меса, тако имамо боље рачуна. Ко би помузао 200 оваца сваки дан. Од крављег млека правимо добар сир и кајмак и имамо сталне купце, углавном из Црне Горе. Имамо добру кућу, добре нове штале, тор за овце, лагерујемо најмање 5000 бала по 15 килограма сена на штале, имамо стан у Пријепољу, за сваки случај, има болест а има и радост, да се не гребе по снегу и тмуши уз Јабуку па плус уз Ми᾿аиловицу. Ех, кад би нам нека власт асфалтирала бар ово 300 метара успона, ма била би то Америка...Ништа нам више не би требало. Али, и ако не добијемо то парче асфалта, преживећемо, биће скупље, али слађе, говори Мишо.

mmm2 4

Зиме су овде сурове. На директној „линији ветра“ са Љубишње и Дурмитора, снег зачас достигне метар па често и два висине. Сметови поравнају сваку избочину па кад је само једном до сада стигао булдожер да чисти, пре две године, мало је могао да уради толико је снега било. Али нама није требало више, могли смо до хране за стоку, могли смо доле до граничног прелаза па одатле у свијет...смеје се Бранко.

Осамнаест година је Мишо радио у Грађевинском предузећу „Рад“ као грађевински техничар. Толике године сам потрошио а да никакве фајде нисам видио ни од плате ни од те моје струке. Тек кад се почело Предузеће растурати опаметим се и ја: пут под ноге па под Ми᾿ајловицу! Опљунем у шаке са мојом вредном домаћицом и децом и доведем ово све до исплативости. Имам рачуна да радим то што радим, не бих поновио грешку какву сам направио верујући у плату и вишак у Грађевинском предузећу, каже Мишо.

За њега су везане разне згоде јер се јабучка висораван празни из године у годину и таман кад се учини да више нема ко да оде, оно осване закључана кућа, празне штале и обори...“Зли језици“ казују да много тога стада заврши у Мишовим стајама јер коме ће сељак преко ноћи, под хитно, да прода краву или овцу него њему! Чак се препричава да кад неко од старих, а готово је цело село остарело, „баци кашику“, из даљине, од потомака, почну телефонирања: Шта, умро тата! У, ето нас сад крећемо, ви тамо зов᾿те попа, кумове и Миша. Шта што Миша, па коме ћемо продати оне двије краве, нећемо их ваљда водити за Београд!?

mmm2 5

-Није баш тако, мада има и тих случајева, али ја људима увек кажем: За мене је то толико и толико, али видите ако неко дадне више, слободно продајите! Народ к᾿о народ, шеретски нас Мишо пребацује на друге теме.

А тема у лепим октобарским данима какви су били ове јесени на претек. Но, дан ократио а Новка окаснила са стадом, па дође као лек сазнање да Бранко овде има интернет и да ће послати фотографије за које нисмо имали времена да чекамо.

М.М.Мутабџија

Muharem Mutabdzija

Muharem Mutabdzija,

Glavni i odgovorni urednik nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Novembar 2018
NPUSČPS
123
45678910
11121314151617
18192021222324
252627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2644857
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
2321
2867
8141
57655
108739
2644857

Vaš IP: 54.226.209.201
2018-11-21 19:40