LJUDI I DOGADJAJI: JABUKA - DVE NIJANSE CRVENE!

  03 Oktobar 2018

Ljudi, naročito mladi, u sve većem broju odlaze sa Jabuke, mahom put Užica, Beograda, Kragujevca...

Mnogi kažu da je jesen najlepše godišnje doba koje u svaki kraj donosi bezbroj boja i oblika kakve ni najveštiji slikari ne mogu naslikati. Kišno leto kao da je ubrzalo prirodne procese i dolazak jeseni ranije nego prošlih godina. Ovog prohladnog septembarskog dana pomalo se sablažnjivo povijaju grane stoletnih stabala. Pusta je visoravan... Da je zamrznuta u vremenu, danas bi na Jabuci odzvanjala dečja graja.

Ne tako davno bila je prostor na kojem su pasla brojna stada od kojih se nekad živelo, ali i prostor koji je iskorištavan kao izvor sirovine od koje se gradilo.Danas je slika sasvim drugačija. Stada skoro da i nema na nepreglednim pašnjacima... pa iako je Jabuka mesto po kojem samo retki hodaju, nekontrolisana seča šume prisutna je na svakom koraku.

Bilo je ovo pre pola veka jedno od omiljenih mesta za rekreativnu nastavu učenika, a kod spomenika Bošku Buhi sastajali su se svake godine pioniri iz svih krajeva Jugoslavije. Na Jabuci su mnogi provodili zimske raspuste, a tokom izgradnje pruge Beograd – Bar u neposrednoj blizini Pionirskog doma niklo je i brigadirsko naselje kroz koje je za pet godina prošlo preko 14.000 mladića i devojaka svrstanih u 240 brigada!

Ovo nekada veoma posećeno istorijsko mesto danas je zapušteno. Na Jabuci je ruiniran svaki objekat koji je davao impuls selu. Za sada, pričaju nam meštani, rešenja nema, jer je „Putnik” prodao sve kapacitete. Kome, ne zna se. Nisu, pričaju, rešeni ni imovinsko - pravni odnosi.

I zaista, ako postoji kutak za koji se može reći da je prava šteta što u njega nije ulagano, onda je to Jabuka.

Najveća poseta posle 1991. zabeležena je pre dve godine kada je u Prijepolju obeleženo 45 godina od izgradnje barske pruge. Omladinci koji su tada boravili u brigadirskom naselju, obišli su Jabuku i nisu mogli da veruju kako kompleks danas izgleda.

Ljudi, naročito mladi, u sve većem broju odlaze sa Jabuke, mahom put Užica, Beograda, Kragujevca...

„ A jeste nekad bila „puna ko šibica“! Ni u školi nije bilo mesta za svakog đaka. Dve učionice krcate, pa bi od pomoćne prostorije učitelj improvizovao još jednu, kako bi svi mogli da stanemo. Dok sam gore kod prodavnice držao kafanu,radila je dan i noć i uvek bila dupke puna. Bilo je tada   bar četiri puta više domaćinstava nego danas. A nisu to bila domaćinstva od jedno, dvoje ljudi, već po deset,petnaest čeljadi, pa ti računaj! I brigadirsko naselje je bilo tada puno izbeglica! Danas? Nećeš pogrešiti ako napišeš sto pedeset „živih“ kuća“, kaže nam meštanin Zvezdan Ostojić, koji pristaje da nam bude vodič.

Odozgo, sa Vidikovca, puste poljane i urušene objekte „posmatra“ Boško Buha, narodni heroj koji je, boreći se za slobodu, poginuo baš na ovom mestu. Bronzani spomenik postavljen je 1971. godine, a memorijalni kompleks nosi njegovo ime.

„ Ako se šta ne uradi, samo će Boško ostati na Jabuci“, kaže Ostojić dok „golfom“ manevriše po džombastom putu. Vodi nas kroz samo „srce“ sela i do škole u kojoj su i dečiji glasovi sve tiši.

Teško je zaobići rupe na putu. Već godinama zjape poput otvorenih rana a ulica, baš takva kakva jeste, savršeno se uklapa u ambijent ruiniranih objekata koji promiču pored nas.

PUNA ŠKOLA VRATA A NI OTKUD ĐAKA

Meštani Jabuke su oduvek poseban značaj davali obrazovanju. Do 1919. godine učenici su nastavu pohadjali u Seljanama a kako bi djacima skratili svakodnevno putovanje, grupa vidjenijih ljudi šalje Okružnom nadzorniku osnovnih škola u Prijepolju zahtev za otvaranje škole na Jabuci. Odluka je doneta iste godine a škola je u privremenoj zgradi počela raditi daleke 1920/21. Današnja školska zgrada izgrađena je 1960. godine na temeljima prethodne dve (prve koja je izgorela u požaru 1929. i druge koju su zapalili italijanski okupatori 1941). Do 1962. radi kao šestorazredna škola, kada gubi samostalnost i postaje područno odeljenje škole u Seljašnici. „Po broju učenika bi mogla prerasti u potpunu osmorazrednu školu, da su bili obezbeđeni prostorni uslovi“, navodi se u letopisu škole.

„ Nekada je u svakom odeljenju bilo po tridesetak đaka. Nijedno selo. čini mi se, nije bilo živo kao Jabuka, kaže nam Radoman Petrić, nekada đak a od 1997. godine i učitelj u ovoj školi. Od kako je Jabuka zaboravljena, konstantno se smanjuje i broj đaka, tvrdi on.

j.b. jabuka 2

„ Samo pre nekoliko godina imali smo po 9 učenika u svakom odeljenju. Ove godine,pored jednog predškolca, nastavu ukupno pohađa devet đaka od čega jedan učenik prvog i po četiri učenika trećeg i četvrtog razreda. U odnosu na prošlu, broj učenika se nije promenio ali je značajno manji u odnosu na prethodne godine, kaže Petrić.

Do prošle godine škola je imala dva kombinovana odeljenja od prvog do četvrtog razreda.

„Ove godine se za to nisu stekli uslovi pa je nastava nepodeljena. To znači da istovremeno radim sa svim učenicima od prvog do petog razreda i jednim predškolcem koji nema dovoljno „strpljenja“ za čas koji traje 45 minuta“, objašnjava Petrić i dodaje da će škola na Jabuci, ako se trend smanjenja broja đaka nastavi, biti još jedna u nizu zatvorenih seoskih škola na teritoriji koju pokriva prijepoljska opština.

Da bi selo oživelo i zaustavio se trend smanjenja dece i stanovništva, problemi se što hitnije moraju rešavati. U suprotnom, na Jabuci bi zaista mogao ostati samo Boško Buha! Glavni problemi su vodosnabdevanje, neadekvatno zimsko održavanje puteva i asfalt koji, kako tvrde meštani „nikako da stigne tamo gde treba“.

Svi problemi direktno utiču na rad škole, tvdi učitelj Petrić.

„Svaka prethodna vlast nam je obećavala da će ovi problemi biti prioritetni nakon izbora,ali je sve ostalo na rečima. Pre četiri godine počela je zamena vodovodnih cevi, ali su radovi stopirani. Sve dok je hotel radio škola nije imala problem sa vodosnabdevanjem, jer smo bili priključeni na njegove cevi. Danas, elementarne uslove za higijenu imamo samo zahvaljujući JKP koje nam cisternom dovozi vodu. Škola još uvek nema mokri čvor, a ni sredstava da zameni dotrajalu stolariju. Dok je bilo više đaka i kada se ozbiljno razmatrala odluka da škola pređe u osmorazrednu, planirali smo i ozbiljniju adaptaciju prostora, odnosno dogradnju još dve učionice. Sve što smo uspeli u zadnjih petnaestak godina je da zamenimo krov i uvedemo parno grejanje“, kaže Petrić.

Toliko je godina prošlo i od obećanja da će ulica od Omladinskog doma do škole biti asfaltirana.

„ Problemi su posebno izraženi tokom zimskih meseci jer se putevi redovno ne čiste, pa deca iz udaljenijih zaseoka ne dolaze danima u školu. Tada se uglavnom roditelji angažuju, prave prtine i voze kako bi selo koliko – toliko funkcionisalo“, rekao nam je Radoman Petrić.

Na odlasku zastajemo da fotografišemo ulicu koju je, kao i sve ostalo na Jabuci, pojeo zub vremena.

„ Ako, i treba da slikate ovo ruglo i sramotu svih nas. Idite do Klisure i Šainovog gaja pa vidite kome je tamo stigao asfalt. Nema živih ljudi u kućama, a otišo i tamo dje nidje kuće nema“, rekoše nam meštani koje uz put sretosmo.

Jabuka - dve nijanse crvene!? A jesen tek donosi boje i oblike...

J. Beganović

                                                                                        

Jasmina Beganović

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Oktobar 2018
NPUSČPS
123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
28293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2544811
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
1438
4626
1438
66413
87180
2544811

Vaš IP: 54.161.77.30
2018-10-22 05:41