„ПОЛИМЉЕ“ У БРАНЧИЋИМА: ЗЕМЉА „СТЕЊЕ“ ОД РОДА

  12 Septembar 2018

На имању Крста Дивца и синова, као и у целим Бранчићима, воће родило као ретко када. Каква ᾿вајда кад нема ко да бере, каже 93-годишњи Крсто, најстарији у селу. Имам најмање десет тона првокласне шљиве, од тога ће пропасти бар девет!

У Бранчићима, у сред лета, нигде живе душе! Умало да залутамо застајући, мало-мало, код излаза бројних шумских путева. Овде не помаже ни технологија, „мобилни оператери Србије“ као да су заборавили овај крај уз Бранчићку реку. Тек горе, на пуком срећом погођеном пропланку, беше сигнала и јави се Милутин, Крстов син.

-Само ћерај узбрдо, пут води право пред кућу!

Малу забуну доживесмо на самом циљу: уместо једне дочекаше нас три куће. Заправо, три генерације кућа, једна оронула омања, са директним улазом у собу из простране авлије, друга „времешна“, али на два спрата и трећа, са све фасадом, металном оградом, степеништем ка поткровљу...

-Ову сам ја градио прије оног великог рата, вели Крсто који уз помоћ два штапа устаје да нас дочека. Ону старију правио мој отац, а ову нову син Милутин. Познајете ли Милутина, сви га зову Домаћин, пита Крсто не знајући да је Домаћин „копча“ и „навигатор“ нашег доласка.

mmm101 4

                                       Шљиве пуне нафаке: Воћњак у Бранчићима

Крсто, ᾿25-то годиште, из брака са одавно покојном Станимирком Пузовић, била је из оближњих Кошевина, има три сина и ћерку. Осим Милутина који је углавном код њега, остали су подалеко: Љубинко у Сјеници, Драган и Љубинка у Крагујевцу. Сви са својим породицама, у својим кућама, са својим бригама и пословима. Крсто верује да је он једна од тих повремених брига, кад се ко сети!

-Никако, одговара на питање како је у Бранчићима овог кишног лета. Све отишло, једно друго жели, земља родила, нико то не гледа и не види, поче Крсто. А ја сам две године пошумљавао онај Добриловац, ено оно што се тамо зелени. То ми је био и једини државни пос᾿о у животу. Сад би требала читава бригада да раскреше зарасле куће и имања у Бранчићима, оздо од Ријеке па горе до врха села. Уместо људи, дивље свиње нас обилазе сваку ноћ. Дођу, уредно покупе шљиве и друго воће, „барну“ понеку цимину у кромпиришту, па оду...

mmm101 2

                                                     Крсто испред куће коју је саградио после рата

 

Бранчићи су мало село. Чине га Јањушевићи, Аврамовићи, Дивци, Ратковићи и Потежице. Никад није имало школу, чак ни у послератним годинама када је бројало преко 100 становника. У нижу основну школу ишли су у оближње Дивце, а у више разреде у Ивање. Понеко и у Милешеву, три сата хода преко Добриловца и Хисарџика.

-Не знам како је по попису, али сад ћу да ти избројим цело село, вели Милутин, најстарији Крстов син. Ево овако....укупно 15, себе не рачунам јер ја и одем и вратим се. Не рачунам ни ћерку Богдану, студент је на Правном факултету у Београду, која је летос овде код нас, слуша нас, што би се рекло. Мени је нарочита помоћ у овим сеоским пословима, вози трактор, управља балирком, ради све кућне послове. И у редовним роковима полаже испите, хвали је отац.

Милутин је пензионер са 41 годином, 6 месеци и 18 дана радног стажа. Возио аутобус у „Ракети“, па у „Полимљетрансу“, па код „Јањушевић-превоза“...Овде се стара о оцу Крсту и упошљава себе а и Богдану кад је ту, бригом о малој фарми говеди што укључује и низ додатних послова од припреме сена за зиму до сређивања баште, малињака, шљивика...

mmm101 3

                                            Милутин: Родило је као никад, али коме?

-Од 11 грла говеди 7 су краве а остало телад. У мужи држимо само једну за наше потребе, остале хране телад коју продајем, таква ми је, како би се рекло, пословна стратегија. То донесе оно што изгубим на млеку или сиру тако да имам „позитиву“! Верујте, говеда су ми у загради од маја до октобра. И дан и ноћ, по киши и сунцу. Има доста воде, а од траве не мо᾿ш да мрднеш. Једном нисам био ту, једна се беше отелила, па кад је теле стало на своје ноге, ето ти је пред кућу. Она прва, теле за њом, а онда свих десетак других говеди. У колони. Како је то била лепа слика....

Јесте, био је то леп призор, али у Бранчиће смо дошли да причамо о воћу. И родној години, ма како се то некоме чинило.

-Са малинама нисмо добро прошли али пре свега због недостатка радне снаге. То ће нам однети и чист добитак кад су шљиве и друго воће у питању. Знате, ретки берачи до којих можете доћи, траже 20 евра дневно, храну и превоз...Нисам сигуран да могу скупити шљива у тој вредност. Зато ћу покупити оно што стигнем, остало ће пропасти, каже Милутин.

На великом имању најмање је 500 садница добростојеће шљиве. Доминира стара „пожегача“, ту су и разне варијанте све популарније „чачанке“...све у свему најмање десет тона укусне и слатке шљиве.

-Имамо баште у више делова села. Доље код ријеке, има три године за редом како неко тресе и купи све шљиве. Нити знам ко је, нити ме је брига, шта ја овако стар и готово непокретан могу ту да урадим. Нека неко бар види ᾿вајду, додаје Крсто.

Крсто је стари воћар и познати казанџија. Стално је био у кооперацији са комшијама из Хисарџика, чувеним по љубави према воћу.

-Долазио би ми, овде, Ћамил Фејзић, стари калемар, па би доносио бреме фидања из своје башче и калемио овуда код нас. А ја бих у дугим зимским ноћима, по мјесец дана са ракијским казаном иш᾿о од куће до куће и пек᾿о ракију. Их, па код оног учитеља Ћемала би остај᾿о ко зна кол᾿ко дана. Какви су то људи били. Људине!

Крсто са поносом прича o тим данима, не прескачући ни један детаљ. Каже да су све те крушке и све те јабуке одабране сорте. Свака је успомена за себе и подсећање на пуна села, пуне амбаре, пуне магазе...

-Имам на имању, чини ми се, сваку сорту која има и тамо преко брда. Од јечменке која стиже прва, до будале која се бере у октобру или новембру. Све је то мени мој Ћамил окалемио!

mmm101 1

                                                                  Дивци у Бранчићима

Крсто је жива историја Бранчића, крепак и доброг памћења.

-Па кад би само неко запјев᾿о, да га чујем – па пошто! ᾿Вако, понекад, по читав дан прође не пуштам гласа, нема са ким да прозборим. Милутин нешто ради или је у Терићевини, има доље кућу, треба свашта да се уради и око ње, село глухо, а ни ја баш најбоље не чујем, 93-ћа ми је, године су то!

...Повиле се под родом гране на имању Крста Дивца. Лете филмске слике по мало нестварног света: лежиш на трави, а жуте крушке те голицају, заклањају поглед ка ужареном сунцу које је тог дана, ваљда први пут ове године, подсетило ретке Бранчићане да је август! Чудна игра природе: земља влажна а сунце пече.

-Данас грије дубински, каже после дуге шутње чика Крсто. Е, мој синко, да ми је да кренем за вама, да обиђем макар део овог мог имања што читав вијек проведох. Али, ноге отказале. Да вас макар испратим до оне моје куће!

И да теби кажем, готово шапатом као да неку тајну открива, прозбори Крсто док смо се поздрављали: - Имам 27великих стабала ораха који рађају. Да их само видиш како су ове године пуни!

...Дуго остаде Крсто на брежуљку, повијен теретом година, наслоњен на два штапа, две тојаге...загледан доле према ријеци. С времена на време подигне главу, с напором махне у знак поздрава. Можда се Крсто, упртог погледа према Добриловцу, заправо јавља покојној Станимирки, рахметли Ћамилу или учитељу Ћемалу...

Иза прашњавог пута остају претешка стабла крушака, шљива, јабука...препуна рода и Божије нафаке. Мало-мало, па нека грана пукне под теретом рода. Године 2018! Која беше кишна да се и Крсто Дивац, са 93 године, тешко сећа сличне.

М.М.Мутабџија

 

Muharem Mutabdzija

Muharem Mutabdzija,

Glavni i odgovorni urednik nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Septembar 2018
NPUSČPS
1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
30

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2461671
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
1447
3294
21330
70453
85985
2461671

Vaš IP: 54.158.199.217
2018-09-22 21:07