Пријепољски водоводи: СВАКА ЧАСТ, ДОМАЋИНИ!

  24 Avgust 2018

Лето 1928. Лето 1953. А беши ли оно она 1887?

Све ако је у граду било и 3000 душа кад се виђенији Пријепољци састаше и договорише да се прави водовод. Председник Скупштине општине Муса-бег Мусабеговић спроведе широку акцију и би одлучено да се вода доведе са Крастина, горе са Чадиња. Било је лето 1928.године.

Пре тога, у граду се углавном могло рачунати на бунаре. Два су била чувена: Мезилџића и Веселичића, који су служили и свим осталим кућама. Ако се није ишло на бунар, ишло се на изворе: Бреза, Сућеска, Шајтов, Борак, Хамам, Топлик, Сарач, а нешто касније на глас је избила и Висока чесма.

И тако, упекло 1928.године, а изнад града, горе пут Равана, повише Чаира, где су биле куће угледника, које су се могле звати и летњиковци, махом бегова и ага, освану резервоар. Лепо се видео. Ко да бди над градом који је увек имао фину воду. Али не прођоше ни четири године, снег притисну и кад поче да се топи, ето невоље. Некако с пролећа, велики део вароши оста без воде јер је део водовода превођен преко реке коју су тада Пријепољци звали Милешева. Говоркало се по чаршији да су цеви биле плитко укопане, те да ће прва јача бујица да направи штету али нико од позваних не поведе рачуна. Тако се поставит, да видиш ти и отворено питање:да ли ће ко одговарати за овај пропуст?! Одговор није добијен.

У ствари, прича о првим пријепољским водоводима почиње много пре али доћи ћемо и до ње...Да прво видимо како је после рата третирано питање водовода и канализације јер Пријепоље беше баш добро скрхано, водоводна мрежа после бомбардовања искидана. Била је 1953.година када су у приоритете петогодишњег плана ушли водовод и пошумљавање. У Вакуфском парку био је бунар који је давао 800 литара воде у минуту. То није решавало проблем. Наложена је хитна изградња чесама у граду јер су то диктирале традиционалне хигјенске навике. Коју годину касније, муке са водом трају, а у граду је још радило Јавно купатило у улици Бранка Радичевића на броју 16. Било је то по угледу на хамам, односно градско купатило, који је постојао одвајкада у делу града који је и добио назив Хамам. И 1958.године на седници Скупштине општине водовод је истакнут као главни проблем града који се већ ширио, градиле се прве зграде, имало кафана, берберница, пекара, била задруга, посластичарница, обућара, дућана, па и по који привредни објекти. Сви рекли да се више не може ослањати на водовод из 1928. јер је његов век био планиран за 25 година. Тад је још по авлијама старих градских кућа било чак 300 чесама. Почео се градити резервоар на Пушини. Лети, град махом муку мучи са водом јер стигле су шездесете, а са њима бујање свакојаке градње, махом дивље. Где су дивље куће, ту су биле и дивље штале, кокошињци, па је и то ваљало напојити. На збору грађана другови рекли овако:“Овде се доводе све неки баксуз мајстори који направе бакзус пројекат, споје се два баксуза, дрмну се паре и-магла“. Пријепољци испричаше цео водоводни историјат, па поче погађање одале да се дотера вода! Била је 1964.година. Град у водоводним грчевима. Предлаже се Косаћанско врело. Пред лето 1967. ето коначно радова на главној улици. Грађевинари Предузећа „Рад“ копају канале таквом брзином да кооперанти из Београда не могу да постигну да спусте цеви. И тако се сазна и прича о првом водоводу који је изграђен у Пријепољу...

ДРВЕНИ ГРАДСКИ ВОДОВОД

Зна се да су крајем 19.века почеле да се граде две каптаже- за Шарампов и централну махалу и да су цеви биле дрвене. Центар се снабдевао водом са Равана. А дрвене чесме су биле:пред Великом џамијом, пред беледијом, код Џанџановића пекаре, код Љуштановића куће и код Колџића куће на Сарач потоку. Шарампов је воду добио са Крстина и имао је чесме код Ибрахим пашине џамије и у центру махале. Водовод је преко моста прелазио Лим. Копајући канал за нови водовод те 1967.године на дубини од метар и по нађене су борове водоводне цеви обима 200 до 250 милиметара и пречника 100 милиметара. Спојене су кованим гвозденим прстеновима и биле су добро очуване на целој дужини вововодне трасе од Градске кафане до Шарампова. То је био и доказ да се изглед главне пријепољске улице деценијама није мењао. Мустафа Делић, који је тада имао 98 година, памтио је изградњу водовода 1887.године. Борове дрвене чунке правили су и постављали мајстори из Пљеваља, дубећи их сврдлом. На леђима су их носила и постављала тројица људи. Само је неки Турковић, снажан човек из Залуга, сам на леђима носио тај један дрвени чунак....

IH VODOVOD 2

А градски водовод градио се и градио и 1968.постављано питање рокова и би обећано да ће вода стићи са Сељашнице у новембру. У децмбру те године јавност би обавештена да-нико не зна када ће стићи вода! Нерешена имовинска питања, за педаљ земље тражили сељаци да им се запосли по родбине, настали спорови, чекала се сагласност са нивоа Републике Србије. Дошло у питање и трасирање дела водовода од вакуфског моста до резервоара на Пушини. Рекоше да посао није довољно озбиљно схваћен! По Коловрату се мења траса. Инспектор регистровао чак 2500 објеката који су подигнути без дозволе. Вода је стигла градским водоводом до првих кућа тек почетком седамдесетих. Петнаестак година касније речено да се трајно квалитетно снабдевање водом у граду може решити само изградњом новог водовода. Толико се град проширио и толики се прикључили. Тадашњи директор Комуналног предузећа „Лим“ Омер Крештелица рекао је да ако се озбиљно не схвати ситуације, град ће се суочити за озбиљном несташицом воде. Била је 1986. година. Потрошња воде расла је из године у годину брзином која је вишеструко премашивала ону поредвиђену пројектом водовода. Нестручно прикључивање створило је нове проблеме јер су негде прикључне цеви секундарне мреже биле шире до оних на примарном водоводу. Пуштањем водовода за Залуг, где су порушене све урбанистичке и грађевинске норме, кад је реч о брзини ницања кућа без икакве контроле и дозвола, настао је тада најозбиљнији проблем јер је Залуг на ниској коти и једноставно одвлачи воду из градског водовода, како је то тада речено. Ситуација је налагала хитна улагањ у нову каптажу и филтере и повећање капацитета градског водовода. Тада почињу да „бујају“ Луке. Уместо десетак кућа, ниче на стотине. Следе потом дивља насеља са друге стране Милешевке. Речено је да Градски водовод може задовољити потребе до 2000 године са изворима на Сељашници. Била је 1988. кад је водовод проширен и добијено је нових 120 литара воде у секунди. Главно питање био је резервоар на Коловрату, односно Јездовића Коси, капацитета 2000 кубика, док су сва три остала имала укупно 1500. Али тада је остало отворено питрање снабдевања Велике Жупе, Ивања, централног дела града...

И тако, ето, до данас, када су Луке коначно добиле своју „водоводну“ причу. Очекује се проширење резервоара на Пушини.

Кад ужари лето, неко се не умива, неко не тушира али већина залива своје баште водом из градског водовода. Тако је већ деценијама. Имамо скупо воће и поврће заливено бактериолошки свакодневно контролисаном водом на највишем нивоу. Свака част, домаћини!

Индира Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Septembar 2018
NPUSČPS
1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
30

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2461596
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
1372
3294
21255
70378
85985
2461596

Vaš IP: 54.158.199.217
2018-09-22 20:51