„ПОЛИМЉЕ“ У БИСКУПИЋИМА: ЦЕЛО СЕЛО СТАЛО У „ЛАДУ НИВУ“!

  09 Avgust 2018

тав живот гледам из свог Хисарџика у Бискупиће! Толико су близу да ми се чини како бих могао прескочити кањон Милешевке који нас дели...само кад бих имао одакле да се добро затрчем!?

Да не беше таксисте Матовића, који ми зимус случајно исприча како неки Вујо Миликић, понекад, читаво село „ладом нивом“ довезе у Пријепоље, остао бих ускраћен за сусрет са добрим људима у аутентичном сеоском амбијенту,остао бих сиромашан за разговор са готово читавим селом које се скупило испред куће Милојка Миликића, горе на врх Бискупића.

И тако, договарасмо се ја и Вујо читаво пролеће. Мало се отегло јер сам желео да Бискупићани виде у свом селу и представнике власти, али пречи послови ускратише им посету неког „ко се пита“ а да повод доласка нису избори!

-И за изборе ретко кога видимо, осим неке „трећепозивце“, вели Живорад Рвовић, честити старина коме не приличи да говори ишта друго осим – истине! Ја сам заменик председника месне заједнице Правошева и знам добро како то иде. Мада, ако ћемо право, ко ће се још батргати по овим рупчагама за десет-дванаест гласова?

Окупљени око дрвеног стола на пропланку поред једне од ретких кућа које су још „живе“, као да једва дочекаше моје чуђење:

-Па нема нас више ни у бирачком списку ни на било којем другом. Осим онога доље, ђе нам је гробље и ђе нас има много више. Само, они са Равне су одавно изгубили право гласа, нашали се Вујо. Ево, дочекало те пола села, друга половина или је код доктора или најстарији нису могли да се испењу довде.

Крену резговор, мало кроз шaлу, више кроз збиљу констатовасмо да су Бискупићи „прежаљени“. Квар на трофазној струји је занемарен јер су у пријепољској Дистрибуцији добили „речит“ одговор: Шта ће вам трофазна струја? Њу ионако користи једино Милан Рвовић, најстарији у селу, 92 године је напунио. Кад он умре никоме више неће требати...И, „превели“ и тај трофазни вод у монофазни! Мањи је ризик.

mmm7 7

                                  Не може ниже: "Ниски" напон у Бискупићима

Вујо, ипак, додаде да је у току ванредне ситуације због снега, пре две године, урађен добар посао са једним калемом самоносивог кабла од Правошеве до надомак кућа, око 500 метара, али се ту стало.

-Ено, оно доље је главна „рачва“. Видиш ону „пирамиду“ са три стуба: одатле се рачва струја по селу.

-Оно што се нагело и само што није пало у травуљину, оте ми се.

-Еее. Оно је наша „пирамида“, готово завапи Вујица Рвовић, најмлађи у селу...Стар 56 година, 1962. годиште!

mmm7 2

                     Живорад Рвовић испод "рачве": Ово је наша "пирамида"!

Исто годиште је и „бискупићка веза“, Вујадин Вујо Миликић, својевремено возач аутобуса у Београду. Сада Вујо, пензионер, „воза“ своје Бискупићане „ладом нивом“ до Нове Вароши или Пријепоља, како им кад затреба. Често крену сви који су у селу: мало се стисну позади возила, мало се збију напред и „гурај, Вујо“!

mmm7 3

Мало се стисну позади возила, мало се збију напред и „гурај“: Вујадин Миликић

 

-Нећу ни ја дуго, жена ми је ономад отишла за Сремчицу где имамо нову, лепу кућу а ја ћу, да мало посмирим овде до јесени, па за њом. Вратићу се у пролеће, ако будем жив и здрав. Нема шта да се овде тражи, ово село сваким даном умире и нема изгледа да му се поврати живот. Погледај нас, ја сам вршњак Вујици, најмлађем међу нама, а шта човек може сад са 56 година да започне? Ништа, осим да се распитује за место доље на Равни.

-Некаде, Вујо, лецнух се и одлучих да, ипак, не помињем своје годиште.

А да одемо мало до гробља, да видимо „бројно стање“, предложи неко.

Уз пут ови људи скрећу пажњу на„чудо“ од нисконапонске мреже која, гле, баш тог дана функционише упркос стубовима залеглим преко жица, речито говорећи колико су стари и занемоћали!

А лево, готово на ивици висоравни одакле Међани изгледају бесконачно ниско а кањон Милешевке подсећа на змијурину која се протегла све доле до Тјескоба и Јерининог Града, огроман бор, народ га зове Свети бор! Сух до задње иверке!

-Покојни Вељо Миликић је говорио пре 15-20 година, док је овај бор још имао по неку сирову грану, да ће се осушити кад нестане народа. И ето га, сув бор а село готово мртво. Често се на њему скупи читаво јато орлова, белоглавих супова, који из хранилишта под Ћетеницом долећу и овде се одмарају и посматрају. Стари људи су говорили да је била ту некад црква па је после изграђена друга на месту које и сад зову зову Црквине, горе више Милановића у Правошеву, прича Живорад Рвовић, присећајући се крстоноша који би за Спасовдан, сеоску славу, кретали од гробља па преко жита довде, до Светог бора.

Живорад је пензионер, један од ретких са државном пензијом и то не једном него – три, од којих су две девизне!

-Најпре сам радио и ГП „Рад“ па онда отиш᾿о у Француску годину дана па се вратио у Њемачку седам година, па опет у Грађевинско и на терен, од Петровца на мору до Лештана. И сад имам три пензије. Није нешто, али троје је троје, па кол᾿ко да је!

Према једној од легенди, село је добило назив у време када се овде налазило седиште неке бискупије. Прво досељавање садашњег становништва регистровано је половином деветнaестог века. У почетку су се настанили на једној већој заравни званој Лијешћа. Због недостатка воде и испаше за стоку, почели су крчити шуме и померати се према северу, где се сада налазе њихове куће. Место на којем је била прва насеобина зове се и сада ''Старе куће'', иако нигде нема кућа већ само породично гробље које нису хтели да измештају, читам у хроници „Правошево и околна села“ Веселина Љујића.

...Стигосмо на Раван, име му казује: гробље смештено у равном делу села, на великом комаду ливаде. Црни мермер сведочи о генерацијама које су са пуно вере у будућност својих наследника баш на овом камену некад основали насеље. Као и сада, и тада су, по презименима мушких глава, овде живели једино Рвовићи и Миликићи. Нико други.

mmm7 5

                                Ово ти је "пиши пропало": Милојко Миликић

-Ево га мој ђед Алекса. Ево, ђед је најстарији овде међу покојницима, живео је од 1865 до 1973. Равно 108 година! Ту су и његов отац и његова мајка и мој отац и мајка и сви из фамилије. Овде су и сви Миликићи и Рвовићи које је задњи час ко зна где затекао али су остављали аманет да се сахране на Равни, прича Вујадин. Ех, какви су то људи били!

Од памтивека у Бискупићима су само Миликићи и Рвовићи. Вујадин је последњи који је некако „ухватио дозволу“ да се ожени од Рвовића. Он и супруга Андријана су последњи брак склопљен међу Бискупићанима, јер су деценијама прошириване крвне везе дошле до „црвене“ линије преко које се не сме!

mmm7 4

                "Омладинац": Вујица Рвовић (1962), најмлађи у селу

Још један цитат из поменуте „лектире“: ...“Мештани села Бискупиће постали су власници (сопственици) садашњег обрадивог земљишта, тек на основу судског решења из 1936. године. Све до тада били су само корисници земљишта, односно користили чивчијско право. Званични власници (господари) земљишта биле су породице Хашимбеговић из Пријепоља“.

Државним пописом из 2011. године у 7 домаћинстава уписано је 9 становника, а 1948. године било је 214 становника у 26 домаћинстава!

-Живело се у заједници, сви рођени под једним кровом остајали су, у то доба, чинећи једно домаћинство. Деобе су „откривене“ много година после тога кад нагло опада број домаћинстава а још брже број становника, прича нам 92-годишњи Милан Рвовић, најстарији мештанин Бискупића.

mmm biskupicifoto

            Било је шума, и постаће поново шуметина: Милан Рвовић, најстарији у селу 

:

Старина Милан одлично изгледа са својих 92 године на плећима. Живи сам, води рачуна о две краве, стара се о домаћинству...Има проблем са видом, па су му главни „саговорници“ радио и ТВ апарат и телефон. Испред, на столу, неке старе новине и књига похабаних корица. Уз помоћ наочара сређује неке папире са рачунима, не воли ништа никоме да дугује. Већину дажбина плаћа унапред!

-Вазди је било боље него данас у овој самоћи, каже чика Милан. Нема горе туге него кад те сколе самоћа и пустиња око тебе. Раније је, макар, имало и народа и стоке и пјесме и весеља. Сад да оглухнеш од тишине. И питаш ме шта ће на крају бити са овим селом. Биће шума. Било је шума кад су наши стари дошли овде, и постаће поново шуметина. Мој отац је рођен у Козици и одатле су дошли Рвовићи, а Миликићи су из Лијеве Ријеке, такође у Црној Гори.

Милан прича да је његово домаћинство бројало до десет чланова и сви су били на окупу и на ливади или њиви кад је требало. Сад је сам. Деца су отишла за својим хлебом од Пријепоља до Београда. Од сталних примања има десетак хиљада пољопривредне пензије. На државном послу радио је три месеца у „Плануму“ и ни дана више.

-Тачно је да земљу неће ни вук ни ᾿ајдук, али је неће ама баш нико. А ја куповао парцелу за парцелом. Кад сам се дијелио са буразером, имао сам три ᾿ектра. Сад имам 25 ᾿ектара расуто на десетак мјеста у Бискупићима. И све је пусто.

Тако причају готово сви мештани Бискупића. Остадоше да сваки по нешто дода што није стигао да исприча, да похвали (своје) ћутање о „ономе и ономе“, да приупита а „шта оно онај спомиње непокошено гробље“...Честити људи, имају право на то.

Свако се чеше где га засврби: остареле нежење о женидби, удовци о самоћи, ожењени о ниској цени сира и лошем путу.

Остаде иза нас Свети бор са својим тајнама и орловима, Бигаљ (бигар – сига) са моћних 1412 метара надморске висине, оста и јавно изговорена реч „било шумско, остаће шумско“... Од Међана се ваља колут магле, киша извире из земље па опет оде до облака да би се сјурила наниже. Бискупћанска „пирамида“ клекну још неки центиметар ближе земљи...

М.М.Мутабџија

Muharem Mutabdzija

Muharem Mutabdzija,

Glavni i odgovorni urednik nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Decembar 2018
NPUSČPS
1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2733777
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
313
2499
4902
47092
99483
2733777

Vaš IP: 3.82.51.133
2018-12-19 01:20