СУДБИНЕ, НЕПРАВДА ИЛИ НЕШТО ТРЕЋЕ: НАПРЕД НЕ МОЖЕ, НАЗАД НЕ СМЕ

  06 Juni 2018

Љубиши Секулићу је прво, 1996.године, забрањено да станује у властитој кући коју је клизиште порушило захваљујући немару власти. Када се нашао на улици, није учинула ништа да спречи повратак његове седмочлане породице у ту исту, кућу. Из те рушевине данас овај човек чека сатисфакцију и правду...

Нико боље од Љубише Секулића и његових укућана не познаје ред вожње Железница Србије. Прецизно, још пре него што возови стигну, породична кућа Секулића пуцкета, праска, чују се потмули звуци надолазећег уласка воза и станицу а онда следи тутњава из дубине земље која преноси вибрације уласка „гвозденог чудовишта“ у станицу.

И тако сваких неколико сати, сваког дана у месецу, у години...Много таквих дана, у страху и стрепњи, броји породица Секулић. Сваки нови улазак воза у станицу и свака већа киша, буде најстрашнија сећања на фебруар 1996. године када се на кућу и укућане сручило на десетине кубика земље. А она се стално оглашава најчуднијим вибрацијама. Као да опомиње.

Те давне године су, услед елементарне непогоде, кров и зидови куће изненада пукли а у топло породично гнездо се, у сред бела дана, сјурила блатњава земља која је ломила све пред собом. Прозоре, кров, носеће елементе куће... Под земљом је остало покућство, гардероба, намештај, све оно што су Секулићи годинама кућили. На њих се неочекивано обрушио потпорни зид изнад куће од армираног бетона, дуг 12 метара. Без обзира што је требало да осигура безбедан пут ка Чикеру надлежни су дозволили да он буде саграђен без пројекта, дозволе и неопходних статичких и осталих прорачуна. Секулићи су због овог пропуста једва извукли живу главу. Од тада до данас, ова вишечлана породица више није успела да поврати једини дом који је имала.

sekula 3

Од тада креће одисеја ове седмочлане породице и њено сељење од немила до недрага. Што је најпотресније, ова прича не само да још увек није завршена већ наговештава епилог са могућим несагледивим последицама.

Са Љубишом Секулићем причам испред породичног дома, његовог изузетно љубазног, првог комшије. Не усуђујем се чак ни да седнем испред куће чији темељи су видно потонули, на спољашњим зидовима јасни су трагови пуцања, један део крова само што није пао... На „плећа“ куће се злослутно навалила тешка земља и онај исти зид од 12 метара армираног бетона. Да направим фотографију из унутрашњости куће, нисам се усудила...Тамо, прича Љубиша, кроз пукотине на зидовима улазе разне бубе, глодари и гмизавци, чак и змије. Отуда око куће мачке, ловилице. Однекуда повремено долази тежак мирис земље натопљене пролећном влагом са примесама канализације. Сунчеви зраци не могу да допру до куће од брда и влажне земље.

Док правим фотографије куће из даљине, пада ми на памет једна „козметичка“ реклама: „Имам 40 година, али немам боре да то и докажем“. Слично сам се осећала. Не могу да направим фотографију која доказује бар мали део онога што видим голим оком и што осећају сва чула.

Елем, у фебруару 1996. године, Општинска комисија за преглед клизишта и оштећених и угрожених објеката у насељу Чикер, констатује да је „објекат склон рушењу и да представља опасност по живот и здравље људи“. Овај „налаз“, након побројане штете, има и свој закључак : „Стога се забрањује употреба објекта за становање“.

Комисија је наложила да се хитно позову геолози који ће предложити мере обезбеђења овог и суседних објеката.

Ређају се стручне комисије и вештаци...Сви до једног констатују исто: да кућа није за становање. Породица Секулића, мајка Даринка, супруга Славица, три малолетна сина и кћерка, бивају смештени у Хотел „Парк“. То је време избегличких мука и колективних центара са којима су Секулићи четири месеца делили парче хлеба и конзерве УНХЦР-а...

Према закључцима различитих комисија надлежни су у међувремену остали у обавези да испоштују бројне налоге. Тадашња ЖТП је урадила нови потпорни зид који још увек чврсто стоји на клизишту, али нико није, без обзира на налог Комисија вештака Грађевинског факултета из Београда, уклонио стари зид, изграђен без дозволе и пројекта. После 22 године он још увек притиска кућу Секулића.

„Ваљда су мислили да није неоходно чинити овакав напор на клизавом и врлетном терену Чикера. Надали су се да се више никада нећемо вратити у стару кућу. И ми смо у то веровали. На жалост, били смо принуђени да се вратимо, каже Љубиша Секулић, показујући уредно сложену документацију којом поткрепљује истинитост целе приче. И тај зид им сада, може доћи главе. Без обзира на такав ризик, они су ту где су.

„Немамо где! Земљиште испод зида клизи, осипа се и плашим се да ће једне ноћи да заврши свој лет низа страну. Ако не притисне нас, пашће на пругу. То може изазвати хаос, завршава Секулић ову тешку, тужну причу.

„ОСЕЋАМО СЕ ИЗИГРАНИ И ПРЕВАРЕНИ“

Љубиша ово каже зато што су „општинари“ породици обећали стан солидарности пре него што су их сместили у хотел „Парк“. Онда је стан додељен неком другом а они су, како прича, нашли приватни смештај који је плаћала општина 8 месеци. После тога још један. Након пола године је општинска каса пресушила. Само је обавештен да општина више нема средстава за кирију. То је у преводу значило да их општина шаље на улицу. Она власт, која је Даринки Секулић 1964. године издала дозволу за изградњу куће кућу на нестабилном терену. Иста власт која је изградила потпорни зид без пројекта и дозволе и чијом грешком се обрушио на кућу и оставио их без дома. Она власт која није спречила урбанизацију нестабилног терена и која је дозволила минирање пруге на таквој подлози... Под ведро небо послали су старицу и четири малолетна детета. Били су то дуги дани тешког бола и осећања беспомоћности, издаје, остављања на милост и немилост недаћама живота.

sekula 1

„Вратили смо се у своју кућу. Нисмо имали где. Само ја знам како је било откопавати рушевину која је две године била засута земљом..Која је киснула, у коју су се уселили влага, бубе, гмизавци, мишеви. До сутра бих ти могао причати...И сада смо ту, каже дрхтавим гласом Љубиша Секулић. Поново са истог места опомиње да је опет, захваљујући туђем немару, доведен у животну опасност.

Није Љубиша, у међувремену, седео скрштених руку. Када се чинило да напред не може а назад не сме, добио је у наследство малу парцелу у Залугу. Са доње стране пута, у равници. Мали кредит солидарне стамбене изградње утрошио је да оснује темеље и почне да зида. Превелики залогај за некога ко је у међувремену остао без посла и са четири потомка које је требало и школовати. И прилично оболелом и остарелом мајком. Кредит се брзо истопио, кућа остала недовршена, стара се распада...Води и судски процес који је 2002.године покренула мајка у жељи да нађе кривца и докаже да постоји „узрочно веза између штете на објекту и експлоатације пруге Београд – Бар“.

По налогу суда у Пријепољу за вештачење је изабран Грађевински факултет у Београду чија Комисија је након неколико месеци испитивања закључила да одговорност деле ЖТП Београд са 30% јер је „нарушила стабилност падине и није предузелка активности из своје надлежности на заустављању урбанизације на предметној локацији“. Општина Пријепоље дели одговорност за настале штете у износу од 50 одсто јер је „дозволила урбанизацију падине иако је имала елаборат Инжењерско- геолошких истраживања у коме је јасно наглашено да је терен нестабилан и изразито неповољан за урбанизацију“. Није спречила ни „неконтролисану градњу и засецање падине потпорним зидовима“ као ни изградњу „несолидних септичких јама“ у индивидуалним стамбеним објектима. И на крају ЈКП Лим“ сноси одговорност у штети од 20 % јер је „изградила водоводну и канализациону мрежу у условима нестабилне падине“ и што није „ускраћивла сагласност породичним кућама за изградњу водопропустљивих септичких јама“. Стоји то црно – на бело.

Из неких разлога овај судски спор још увек нема епилог. Није га доживела ни мајка Љубише Секулића. Умрла је, на жалост. Стручњаци су проценили да настала штета износи тадашњих 44.000 динара. Ову парницу наставио је да води Љубиша незадовољан вештачењем штете која није узела у обзир много тога, душевни бол, преживљени страх, потуцање по туђим кућама, живот у немогућим условима...Сада, када је ишколовао чељад, нашло би се новца да плати ново вештачење штете. До се парница не настави Љубиша чека пријем код председника општине. Жели све да му објасни. Да покаже документацију, извештаје, налазе комисије, обећања...А све време страх га не напушта од оног што би могло да се деси. Зид од армираног бетона дуг 12 метара је на плећима куће. Са сваком кишом и сваком и вибрацијом коју изазива улазак воза у станицу, све је ближе кобном завршетку. Можда би се пре тога могли наћи и новци за помоћ у довршетку кућице. На оној парцели на сунчаној страни Залуга, испод пруге, у равници...

М.Ц.

Memnuna Cmiljanović

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Oktobar 2018
NPUSČPS
123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
28293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2546287
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
2914
4626
2914
67889
87180
2546287

Vaš IP: 54.224.247.42
2018-10-22 14:42