MOJ SVET: Mr sci. dr DENISA DIZDAREVIĆ SUDŽUK, internista i alergolog: ČUDA SU U NAMA

  18 maj 2018

Poznajemo se od osnovne škole, od kada smo recitovale i pisale pesme. Razumele smo se. Njena odmerenost i moje buntovništvo. Za rođendan, umesto onih otrcanih čestitki po društvenim mrežama, poslala mi je pesmu Crnjanskog koju sam kao gimnazijalka recitovala i osvajala nagrade. Bliskost je u toplini sećanja. Ona je uspešna, izvanredan stručnja u svom poslu, putuje, ume da gradi svoj život baš kao što je gradila ovu priču...

Kasno je leto. Na stolu legendarnog restorana „Rules”, najstarijeg u Londonu, u Covent Garden-u, sa 200-godišnjom tradicijom i stalnim gostima, kao što su bili Charles Dikens ili Galsworthy, miris tradicionalne britanske hrane i puno cveća. Večeras, sa dragim prijateljima iz različitih delova sveta, roditeljima najboljih drugarica moje starije kćerke Kamale, delimo radost njene diplomske svečanosti.

U retko kom gradu čovek ima osećaj da mu je tu mesto, da je ovako ili onako, upravo tu morao stići, kao sto je kosmopolitski i multikulturalni London. Mirišem to londonsko cveće sa stola na privatnoj večeri u restoranu „Rules“ i neočekivano, u isti tren, vidim: maj je i to mirišu zambaci i plavi zumbul u bašti moje nane Derviše, u ulici Borak br. 4, u Vakufu. Na stolu, u dvorištu, slatko od ruža i sveža limunada od mirisnog limuna, beli vez na stolnjaku i nebo od vinove loze. Crvene se ruže puzavice ispod prozora sa pogledom na Mejdan. Držim za ruku mog tatu. Od dvorišta, put nas vodi pored Sahat kule koju sa prozora svoje sobe ujutru gledam kao najvišu tačku svoga grada. I, evo nas na terasi motela “Park”. Moj tata, u tamnoplavom odelu, po rođenju i opredeljenju pravi Prijepoljac, diplomirani inženjer agronomije i ja, sa velikom belom mašnom i lakovanim cipelicama. Uvek tako lepo obučeni, nedeljom, na tom omiljenom mestu, srećemo se sa dragim sugrađanima. Ta terasa je duša moga grada i čuva njegov autentičan duh i tradiciju. Sa puno uvažavanja, konobar mi sipa sok u čašu, shvatam da sam nekako važna, lepo mi je i ceo svet je moj.

Ih Moj svet Denisa 2

Moć sećanja je uvek u mirisu i emociji. Oni pokrenu slike, put u nikad zaboravljeni trenutak. Zato je Umberto Eko u pravu kada tvrdi da bi svako u starosti trebao da napiše jednu knjigu o svom detinjstvu.

Prijepolje mog detinjstva… Pre svega, njegov višeslojan identitet i netaknuta samosvest o bogatstvu prožimanja života ljudi različite religije i kulture, a braće po ljubavi, dobre komšije i prijatelji, otvoreni ljudi, nepopravljivi entuzijasti i kosmopolite, znam, da me je trajno obeležilo, kao i toplina i ljubav mojih roditelja. I zbog toga, gde god da sam posle išla, osećala sam se kao kod kuće. Lepotu življenja pronalazila sam u dobrim ljudima, buđenju pod nekim drugim suncem, gde sam ih opet sretala, kretanju i kreaciji. I na tome sam Prijepolju iz moga detinjstva neizmerno zahvalna.

Ulicom sećanja, zagledam se kroz trepavice u svoje odrastanje i vidim kako me do škole “Vladimir Perić Valter” vodi put preko malog mosta na Mileševki i miris behara vakufskih bašta. Iako je u mojoj ličnoj karti upisan neki hladni januar 1965.godine kao datum rođenja, školske dane delila sam sa sjajnom generacijom 1964. kod učiteljice Živke Derić. Pa, dalje, kroz matematičke elegancije brojeva, vodili su nas nastavnik Babić, pa, profesori Brašanac, harmonijske lestvice i nenametljivu moć muzike doživeli kod nastavnice Adile, kod legendarnog nastavnika Pilahića zavrteli nezaustavljivi točak istorije…Bila su drugarstva, đačke priredbe, Jugoslavija, posebno vreme.

Pamtim prvi sneg i to koliko smo mu se radovali, sankanje niz Borak, raspuste na Jabuci, praznik odbojke i nastavnika Mezildžića. Upisivanje u leksikone, longplay ploče i zvuk igle na gramofonu, prvi walkman (to je bila sva naša tehnološka podrška), muzičko-poetske recitale u Domu, mnoštvo kreativnih radionica, prvu operu i neke duge haljine naših sugrađanki, specijalno spremljene za tu priliku… Uopšte, Dom revolucije kao kulturni identitet grada.

Knjige su bile u modi, prijepoljska biblioteka mesto koje je povezivalo ideje, generacije, vreme. Za mene knjige nisu bile samo univerzalni put u metafiziku, kontakt različitih svetova, bile su stvarne i čudesno žive. Uvek me fascinirala slojevitost i genijalnost Bulgakova, slike ljubavi kao temeljnog pokretača ljudskih života iz “Ane Karenjine”, moć magijskog realizma u „Sto godina samoće“, misaona tananost H.Džubrana.

Pamtim ukus prijepoljskih đevreka, pitaljki i prve kafe u kafeima”Libe” i “Ferari”,”Nase dane“, čiji sam bila urednik, omladinski aktivizam, svoj idealizam i rešenost da svet učinim kakav bi trebao da bude...Neke lepe nagrade, đak generacije…To vreme pamtim po nežnosti. Po nadi. To su moja mesta sećanja, davna, neka sada pomalo nejasna i nestvarna, uspavanka za moju dušu.

A ja kakva sam? Za sebe mogu reci da sam oduvek bila devojčica sa koferima punim snova i zvezdama u kosi. Kraj osnovne škole, inspirativna naučnica Marija Kiri, hemija i to kako ona oživi u eksperimentu, igra atoma, molekula i čestica bili su presudni i ja sam odabrala studije medicine u Sarajevu. Magistar medicinskih nauka, specijalista interne medicine i subspecijalista alergolog postala sam u Beogradu.

Da, aktuleno je i više od toga. Alergijske bolesti se poslednjih 40 godina nameću kao bolesti moderne civilizacije i imaju dramatičan porast širom sveta. Čak 150 miliona Evropljana ima neki oblik alergije. Ali, za izbor ove struke presudno je bilo što sam alergologiju, jos u toku specijalizacije iz interne medicine, učila baš tu gde je prvi put na ovim prostorima i osnovana prva alergološka ambulanta, u Beogradu, na Klinici za alergologiju Kliničkog Centra Srbije, zaljubljena u čarobni svet imunskih ćelija i učila je od svojih sjajnih profesora, Mire Bogić i Vesne Tomić. Kasnije, kao alergolog, imala sam tu čast da na Klinici budem deo njihovog tima, što smatram najlepšom i najvažnijom tačkom u svojoj profesionalnoj karijeri, kao i to što sada imam tu čast da sarađujem sa njima i budem jedan od predavača u oktobru ove godine na Simpozijumu sa međunarodnim učešćem, a povodom 60 godina Klinike za Alergologiju.

Imala sam priliku da budem i na stručnim treninzima u inostranstvu i postanem član najviših evropskih strukovnih organizacija kao sto je EAACI i ERS. Sada, kao jedan od pionira alergologije u Crnoj Gori, imam svoju privatnu praksu u Podgorici. Posebno se interesujem i bavim alergijskim bolestima disajnih puteva, astmom i lečenjem imunoterapijom, tj. specifičnom hiposenzibilizacijom. Sa svojim pacijentima borim se da kontrolišu svoje alergije, svaki udah se računa.

Sa mojim kćerkama, Kamalom i Dunjom, dobila sam priliku da živim još jednu mladost, učim mnogo novih stvari, dobijam petice i nagrade, ovog puta između Krunske ulice, Tašmajdana i škole „Ruđer Boškovic”, da sanjam još dalje i da ih ohrabrujem, zajedno sa suprugom, u nameri da grle svet ljubavlju, dobrim obrazovanjem i vrednim radom.

Kamala je diplomu inženjera i mastera informacionih tehnologija dobila sa 23 godine, na svetski prestižnom University College of London. Već četiri godine pravi uspešnu karijeru, radi u jednoj od najvecih finansijskih grupa u Londonu i ima priliku da u okviru svog posla putuje i radi i na drugim mestima, u Njujorku, Mumbaiju, Parizu. Dunja uspešno završava svoju prvu akademsku godinu i već se izborila za studentsku praksu u jednoj od najvećih svetskih banaka, takođe u Londonu.

Istina je da volim putovanja. Ima velikih i malih putovanja. Putovanja u daleki svet, omiljena mesta, vlastitu dušu. Kroz život. Svako od njih može postati velika i lepa avantura.

Šta jos volim? Volim kad me tako iznenadi miris soli u vazduhu, sećanje na kafu pored okeana na suncu ili budem na tren u nekoj venecijanskoj noći i slušam operu, neki slučajni vetar u Budvi, koji mi odnese šešir i donese beli mistral iz Avinjona, sve boje Provanse i vangogovski nemir ili miris narandži iz Granade i zambaka iz baste moje nane.

Porodica i prijatelji čine me boljom i srećnom. Volim pozoriste, travel fotografiju, svake godine se radujem kraju februara i magiji FEST-a u Beogradu ali me i dalje ostavlja bez daha melanholija Leonovog svetla u „Bilo jednom u Americi“ i note Enija Morikonija.

I dalje verujem da bi svet mogao biti kakav bi trebao, da to od nas zavisi i da su čuda u nama. To je ono: „Ti nisi kap u okeanu. Ti si ceo okean u kapi.”

Dugo nisam bila u Prijepolju. Ali, jos uvek sam ona devojčica sa terase motela Park, zadivljena sedim i u mislima sa mojim ocem, Jusufom, sada, kažem mu: “Hvala što si me toliko voleo, zbog toga valjda volim ceo svet”.

Indira Hadžagić

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

avgust 2019
npusčps
123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

3671918
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
2615
13556
2615
138110
125569
3671918

Vaš IP: 18.206.13.39
2019-08-26 09:16