СЛОЖНА ПОРОДИЦА ЛАСТИМИРА МАТОВИЋА ИЗ ШУМАТИНА У ГОРЊОЈ КОСАТИЦИ: ЊЕГОВОГ ИМЕНА НЕМА НИ НА – ГУГЛУ!

  25 Januar 2018

У засеоку Горње Косатице са поетским називом Шуматин, првог јауарског дана 2018. године пуши се тек неколико димњака на лепим, углавном реновираним и сређеним кућама. Кад се укаже са оронулог седобранског асфалта, засеок Шуматин одаје складну, уређену целину са неизбежним малињацима, али и воћњацима у којима доминирају стабла шљиве начетe „шарком“. Готово свако имање оивичено је великим дивљим крушкама које су, очито, некад неговане јер је овај крај Косатице и данас добро познат по ракији „крушки“.

Име Шуматин није једино лепо и поетско које смо чули тог кишовитог јануарског дана на почетку године. Наш саговорник око чије се приче плете разлог овог пешачког маратона, Ластимир Матовић, уљудно нас опомиње да му име није Властимир, него просто – Ластимир.

-Није матичар „прогутао слово В“, него је написао тачно онако како је моја мајка желела да јој се син зове:Ластимир! Нисам чуо да неко још носи такво име у нашим крајевима, мада није искључено, скромно ће он.

Тражећи значење имена установићете да Ластимира нема ни на - Гуглу!

Док се полако возимо његовим таксијем који километар од места где нас је сустигао, Ластимир просто моли да напишемо у каквом је стању поодавно асфалтирани пут од Лука преко Седобра до Косатице.

-Само немој да напишете нешто због чега би ме неко тужио, све друго прихватам и потписујем унапред, говори Ластимир нишанећи путању точкова тако да возило, од кога „хлеба једу“ супруга Драгана и син Данко, што нежније премости излокане рупчаге. Пут је, наставља, асфалтиран пре тридесетак година, најпре до Шантићког брда на врх Седобра, а затим довде, до Шуматина. Од џамије у Лукама до моје куће, а асфалт завршава одмах изнад ње, има тачно десет километара. То је дуга траса и кад је завршена били смо међу ретким селима са тако дугачком асфалтираном саобраћајницом. Тадашњи „Полимљетранс“ обављао је неколико дневних полазака аутобусом „дубрава“ овде до моста преко Косаћанке. А онда је дошла сва та пометња у држави па онда око државе, па опет ...тако да смо, ево видите, код пута остали – без пута. Не мислим да би то био превелики терет да се санира, макар да се наспе квалитетним материјалом и да се регулише пролазак тешких камиона натоварених трупцима из Златара. Овуда је пола златарске шуме сишло доле у равницу, каже Ластимир.

Matovic 1

                                        Ластимир Матовић, добар човек, ретко име

Његова супруга Драгана, која је Бабине заменила Шуматином, уверена је да би село било далеко пуније, макар кад нема снега и златарских мразева, да се може без много проблема стићи из правца Пријепоља.

-Људи су овде вредни, али се мотивација за бављење пољопривредом губи ако знате да вас сваки дан, у одласку или повратку, чекају ове џомбе и вожња три пута дужа него да је пут онакав какав би требало да буде, каже она.

У кући Матовића на окупу све три генерације: домаћин Велимир, његова супруга Коса, са нама пристигоше Ластимир и Драгана, а најмлађи, Данко, гимназијалац, код бабе и деде решава неке задатке припремајући се за наставак школе. Други Велимиров и Косин син, Богољуб, баш је тог дана требало да стигне из Холандије где ради и живи већ двадесетак година.

-Све су прилике да ће Шуматин ускоро потврдити своје име. Некад су наши стари све ово искрчили уклањајући шуму. Имамо добру земљу, и добру воду са ове стране реке, али нема нас много и из године у годину све је мање Матовића кадрих да се носе са снеговима, сушом, кишама... И они који би дошли, долазе све ређе јер видесте ли какав нам је пут, не прескаче „дежурну тему“ стари Велимир.

Исприча нам како се, у младости, сретао са медведом у оближњем шумарку и додаје, у шали, да се и данас нада да ће пре срести неку дивљач него ли кога из племена како дере уз Шуматин жељан добра сељачког посла. Али, јок, гробља су нам одавно насељенија него село!

Matovic 4

                                                                 Ластимир и Данко Матовић

Велимир је пензионисани грађевински радник а са некадашњом фирмом, гигантом грађевинарства у „великој Југославији“ обишао је пола Европе и Африке. Вратио се у добро очувно домаћинство са свим потребним стамбеним и економским зградама, са синовима направио добру кућу доље у Песељима а он и витална домаћица Коса проводе мирно старачке дане у Горњој Косатици.

-Немамо кад да се уморимо толико посла имамо, шали се домаћица. Она је на газдинству од око 12 хектара задужена за финални производ, сир по коме су познати како на београдским тако и на околним пијацама.

-Одавно нас нема на пијаци јер нема потребе. Оно што произведемо сира од пет крава, ономад смо, истина, једну продали, не може да подмири потребе сталних купаца. У овом послу мораш имати квалитет и поштене намере и не бој се да пропаднеш, купци долазе сами или, пак, добијају кантице са сиром на кућну адресу, каже она.

Домаћинство Матовића води рачуна о сваком послу на газдинству. Прате тржиште, продају кад су услови повољнији и стога прави конфор у стаји где су смештене њихове четири уматичене краве. Ред је и у качари где се, привремено, уз каце, казан и другу опрему, сместио трактор док трају зимски дани. Лети је, углавном, на ливади, на њиви, тамо где се ради.

-Посадили смо пре неколико година, у општем замаху малинарства, око 4000 садница. Пратимо искуства оних који имају шта да кажу о томе па нисмо хтели да се залећемо. Нас петоро радно активних можемо без проблема или кашњења да обрадимо ових 20 ари под малином а не зависимо само од тога тако да лакше подносимо необјашњива варирања откупне цене, каже Ластимир.

Matovic 3

                                                              Кућа и економске зграде у Шуматину

На имању од, како рекосмо, 12 хектара бројне су саднице шљиве. Има ту и ових модернијих сорти, али је старинска „пожегача“ и даље доминантна. Угрожена је „шарком“ каже Ластимир, али и даље рађају сасвим добро, неких година су на нивоу чачанских сорти.

-Имамо да и не знамо колико старих, дивљих крушака. Можда ће бити јасније колико их је ако вам кажем да кад роде, што није било прошле године, испечемо преко 100 казана (!) ракије која има одличну продају, прича Велимир.

Имање Матовића у Шуматину је на надморској висини од око 900 метара, али није баш на удару хладних златарских ветрова. Два издашна извора обезбеђују необично много воде тако да систем „кап по кап“ функционише без проблема. У неким другим временима, не тако давним, ово је била огромна предност у поређењу са насељем са оне стране реке. У Голубовићима је земља жедна од маја месеца, овде у Шуматину, воде је на претек, а дели их само неколико стотина метара!

-Раштркане су парцеле јер је некад земља била драгоцена па су деобе међу наследницима биле неизбежне и врло прецизне. Има неких парцела од по двадесетак ари, а до њих баш треба времена да се оде, али тако је како је, каже Ластимир. Имамо, осим балирке, сву потребну механизацију и стижемо све да урадимо на време, чак тако комотно да сам са такси возилом готово свакодневно присутан у граду.

За разлику од многих који на донацијама заснивају готово све инвестиције у пољопривреду и сопствено газдинство, Матовићима је то поптуно страно и непознато.

-Нисмо ни један једини динар узели од донација, ни општинских ни са државног нивоа. Није то знак неке одбојности или нечег другог, једноставно, сами смо стварали средства за набавку механизације, изградњу штале и помоћних просторија, куповину расних крава и остале потребе. То јесте значајна помоћ али и предмет честих злоупотреба, партијских марифетлука и слично. У томе нећемо да учествујемо, категоричан је Ластимир.

Matovic 5

                                                             „Чувар“ сигнала мобилне телефоније

Прича о два ретка а лепа имена, засеоку Шуматин и младом и амбициозном човеку са именом Ластимир, није непоновљива као што су ова имена. Можда томе доприноси и својеврсна сакривеност Шуматина од подразумеваних комуникација. Пут излокан, чудноват и тешко проходан, за ТВ пријемнике Србија као да „не живи овде“, хватају се само црногорски канали, мобилни телефони раде по систему „скривалице“.

У Ластимировом дому у Шуматину има само једна тачка у целој кући, украј прозорског штока, где мобилни понекад „хвата сигнал“. Често мрежни знак „дојављује“ мачак који највише воли да дремуцка пратећи непрекинуту борбу за мрежом!

М.М.Мутабџија

 

Muharem Mutabdzija

Muharem Mutabdzija,

Glavni i odgovorni urednik nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Maj 2018
NPUSČPS
12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2115692
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
2061
2416
24442
76578
54994
2115692

Vaš IP: 54.81.78.135
2018-05-26 19:50