NARODNA ORTOPEDIJA: ČUDNA VEŠTINA DESE SIMIĆ

  12 Decembar 2017

I pored vrsnih lekara specijalista koji su spremni da u svakom trenutku pomognu ljudima koji su zadobili povrede prilikom pada, i dalje ima onih koji zaobilaze naprednu medicinu i pomoć traže kod narodnih lekara.

Nije tajna da je neki ljudi svojim spretnim rukama i znanjem koje su nasledili  uglavnom od predaka, pomognu onima koji su prilikom nezgode slomili kost, uganuli ili iščašili zglob. Kad u Prijepolju nije bilo lekara, pomoć se najčešće tražila od Jevđena Simića kroz čiju je “kućnu ordinaciju”, prošlo hiljade ljudi. Mnogi i danas sa sa poštovanjem spominju čika Jevđena i njegove spretne ruke. Umeo je, kažu, za čas posla da “namesti, utegne” i najteže prelome. Uganuća i iščašenja su za Jevđena Simića bile “sitnice koje je rešavao očas posla”. Sa kućnog praga nikog nije vratio, a često je volovskom zapregom ili na konju putovao do težih bolesnika. Svoje znanje preneo je sinu Miladinu. I jednom i drugom, za sve godine koliko su pomagali ljudima, desna ruka bila je Miladinova supruga Desa. Znanje koje je naučila “asistirajući” skoro pola veka, primenila je tek nakon Miladinove smrti. I danas,  istina sve ređe,  pomaže ljudima…"Godine su stigle, pa je sve je manje strpljenja a i snage. Opet, kad  je reč o manjim povredma, nemam srca da odbijem ljude. Nadju me nekad i u njivi...ako je povreda laka, vrlo brzo i tu rešim problem. Oni kući, a ja  svojim poslom, priča nam Desa.

Na njen kućni prag odvela nas je – radoznalost. Da saznamo o veštini koju ne poseduje svako i možda nađemo odgovor na pitanje: Zašto neki ljudi u 21. veku zaobilaze savremene metode lečenja i pomoć traže kod narodnih “ortopeda”?

““ Svekar je bio asker, turski vojnik, a ovu je veštinu naučio pomažući vojnim lekarima. Odmah po udaji, šezdesetih godina prošlog veka, počela sam mu pomagati. Jeste, bilo mi je sve to pomalo čudno jer nikad nisam imala priliku da gledam kako se pruža ova vrsta pomoći. Odjednom se od mene očekivalo da budem korisna i pripomognem svekru, pa i ljudima u nevolji. Priremala sam zavoje, mutila belanca i u njih potapala vunu da očvrsne.To bi stavljali umesto gipsa i učvršćivali zavojima. Iako sam, posmatrajući godinama šta radi svekar a kasnije i suprug, mnogo naučila o ovoj veštini, nikad se nisam usudila da upitam da mi dozvole da i ja nekom pomognem. Činilo mi se da bih ih time uvredila, a imala sam jaku želju da vidim, proverim ono što sam godinama učila”, priča nam gospođa Simić koja opipavanjem, blagim masiranjem i nameštanjem kostiju danas pomaže ljudima. Teže slučajeve, kaže, šalje kod lekara.

“ Kad nisam sigurna da mogu pomoći, ljudima posavetujem da se obrate lekarima. Bilo ih je koji su dolazili sa gipsom a neki i na štakama. Uvek sam umela da procenim koliko je povreda ozbiljna. Ima ih koji kažu da su se tek povredili, a kad pogledam vidim da je povreda stara i nekoliko dana”:

O kakvoj je veštini zapravo reč, pitali smo je?

“ Krala sam očima i učila decenijama. Verujem da se tokom toliko godina u meni izgradio i osećaj. Dok sam pomagala svekru i spurugu, oni bi pričali o težini i vrsti povreda. Nagledala sam se svega ali nikad nisam osetila strah. Verujem da ovo ne može da radi svako. Potrebni su znanje, mnogo strpljenja i još više želje da se pomogne drugima. Mislim da sam upravo zbog potrebe da drugima olakšam bol, nastavila tradiciju. Uvek sam znala šta i koliko mogu…Valjda zato nikad nisam radila prelome jer verujem da teže povrede bolje rade muškarci. Nekad je potrebna i snaga, a ja nisam htela rizikovati, kaže gospođa Desa.

Kaže da, kad se kost namesti, na licima ljudi vidi ogromno olakšanje i to joj je dovoljno, jer svoje usluge Desa Simić ne naplaćuje.

“Nije to radio ni moj svekar, a ni pokojni suprug. Ljudi ostave koliko hoće i mogu, ali je dovoljno i “hvala”, kaže Desa.

"Volim da pomognem i nikad se ovim ne bih bavila da nisam sigurna  da dovoljno  poznajem  veštinu i  to što radim. Ali, ne može se više... za ovo je potrebna sigurnija ruka i više snage...a mene skolile godine. Samo je ostala ta ogromna želja da se pomogne drugima...da vidim olakšanje na licima kad moje ruke otklone bol koji traje danima...

Veštinu, reče nam, nije uspela da prenese svojoj deci, pa će se sa njom završava priča o narodnoj ortopediji po kojoj je porodica Simić poznata skoro jedan vek.

J. Beganović

Jasmina Beganović

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Januar 2018
NPUSČPS
123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
28293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

1862036
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
302
1701
5937
22428
44012
1862036

Vaš IP: 54.234.45.10
2018-01-18 05:14