На излету - Врелина последњег августовског викенда: О ВИЛАМА, ТОЛКИНУ И КРАВАМА

  06 Septembar 2017

Нисам ни помислила да ћу толико туриста видети у незнатним селима златиборског краја. Стопића пећина као „светлосна“ атракција. Како слап воде може да се уновчи. Гастрономско опседање Љубиша. О Туцовићу и Сарамагу

Беше врело. Побећи негде од ужегле асфалтиране врелине. Али преко је 30 степени последњег августовског викенда и на падинама Златибора. Висораван ко жути плиш под сунцем које пржи. Ма, само да је до какве воде. Причаше ми али се не упутих до сада до те Стопића пећине. Ја и нисам тај „пећински“ авантуриста, мада су приче о пећинама пуне тајанства и маштовитости. Не само због Алибабе и 40 разбојник или пирата са свих меридијана што су скривали благо по којекаквим тим пећинама. Нешто је било и у Твеновим јунацима мога детињства, мало у Тому Сојеру, више у Хаклбери Фину.

ih 2

Добро де, кад је врело, у пећини је пријатније. Оно што ме изненадило је број аутомобила који су нахрупили са истом идејом. Једва смо се некако нагурали на имровизованом паркингу који се плаћа. Потом ме изненадила уређеност стазе до пећине. И у пећину не можете без карте, уз водиче који су поприлично духовити. Стопића пећина је незнатна за оне који су гледали неке чувене пећине али је запањујуће за наше прилике добро презентована, пре свега атрактивним светлосним ефектима. Боје се смењују и разливају по унутрашњости, чинећи цео призор као сценографију за какав филм. Баш елегантно. Прве писане податке о Стопића пећини оставио је Радосав Васовић, 1901. године у Записнику Српског геолошког друштва, а прва спелеолошка истраживања обавио је велики истраживач и творац научне спелеологије, Јован Цвијић 1909. и 1913. године. Пећина је састављена од целина које су добиле називе који је чине тајанственом и згодном за маштарије: Светла дворана, Тамна дворана, Велика сала са кадама, Канал са кадама и Речни канал. Иако није нарочито богата пећинским украсима, посебност јој дају бигрене каде створене наслагама раствореног кречњака и веома су атрактивне јер велики број тих када, различитих димензија, формирају коси зид преко кога се прелива вода. Ефектно осветљење и по који шишмиш и ето нас у Толкиновом свету, ко воли приче о вилењацима. Наиме, Дурин Бесмртни један од првих седам патуљака који су се појавили у Средњој земљи основао је своје пребивалиште у пећинама испод Маглених планина. Мислим ја о „Господару прстенова“ и свему томе што ни мало наивни Толкин јесте исприповедао, а филмаџије стекле милионе и милионе долара захваљујући специјалним ефектима у филмовима рађеним по Толкиновим маштаријама, док водич баш пита групу да ли су читали Толкина. Мук. Јок хач, што би рекао мој ђедо. Вода „гргољи“ ко само „врело живота“ испод „стакленог“ пода пећине. За маштање душу дало, а ја опет мислим док гледам „селфи“ туристе како около „тумарају“ и „шкљоцају се“ не гледајући ништа око себе до себе, како је за Платона пећина била велика метафора. На предлошку те Платонове метафоре о пећини португалски нобеловац Сарамаго написао је прошле године изврстан роман „Пећина“ дајући своју визију капитализма и света који, обузет технологијом, полако срља у пропаст. Исписујући својеврсну орвеловску алегорију о моћи и злу у данашњем времену, Сарамаго верује у вредности човека као појединца. Његов људски глас нас буди и ми као да поново почињемо да живимо, а не само животаримо тумарајући збуњени, грабећи јер нас терају да грабимо, нервозно обигравајући у потрази за било којим чврстим ослонцем и смислом. Да ли је ово много приче за једну пећину смештену крај сеоског потока? Није.

Ih 4

У СЕЛУ ДИМИТРИЈА ТУЦОВИЋА

Свидео ми се сам назив села. Гостиље. Дакле, воле да угосте. Па, хајде. Етно ресторан, базен (није етно), гомила бесних аутомбила. Село?! И то са свега 200 душа, ако и толико има. Да би сте видели највећу атракцију платите прво улазницу. То, дакако, није кућа Димитрија Туцовића, већ један слап воде који се спушта низ стену са висине од десетину метара. Жега је, па је слап утањио али то не смета туристима да се отимају око камена одакле се најбоље „удари“ селфи на мобилном. Где се једно „уфотка“ ту се сјати одмах редаљка „селфијана“. Не верују својим очима кад је кадар у питању, већ гледају шта то они други раде. Е, клете ли гомиле! Нахрупило, нагурало се, смеје се у мобилни, обрће главу, пући, ломата. Легенда каже, бар тако пише, да су се ту купале виле. Прћакале се, туширале, весело прскале, крила сушиле, па после около летеле. „И све су виле и све су краљице и све су неважне наспрам ње“, рекао би Балашебвић. А слап?! Слап ко слап. Но, овде се флашира и вода по имену Златибор вода. Сетих се наше Сопотнице. Е, јадни ми кад не умемо.

ih 3

Седим на „етно“ клупици крај „етно“ канте за смеће и гледам онај сеоски поточић око кога „сјаргава“ го туриста, махом београдски. Бечи се све то, па бечи на поточе...Изем ти туризам. Ко да потока видело није по својим матичним селима, тамо где су му јал баба, јал деда, јал родитељи рођени и где иде да узме сиреве, туршију, џемове и остало што пристиже док још има кога по селима, а није Београђанин. А Димитрије Туцовић? Шта си, бре, навалила на тог Туцовића?! Па, јер ми је он једна од најомиљенијих личности што их је Србија дала. Из гостиљске брвнаре стигао до одличног студента права у Београду. Био зачетник идеје социјалне правде на овим просторима. Кад је 1901. обновљено Београдско радничко друштво, Туцовић формира социјалистичку групу великошколаца, упоран да створи модерне синдикате. Организовао је и демонстрације, па је морао да емигрира у Беч. 1903. године одржан је Оснивачки конгрес српске Социјал-демократске партије. Њихов лист преко којих су износили своје идеје звао се „Радничке новине“, а уредник је био Туцовић. Био је жесток противник сваког облика имеријализма и империјалистичких освајања и ратова који се воде са тим циљем. Па, ипак, погинуо је у Колубарској бици 1914.године. "Нећу ни сада, као што нисам никада, ни помишљати да себе склањам од судбине која прати цео народ“ написао је Димитрије Туцовић, уочи смрти, свом оцу.

ih 5

Прво је био сахрањен под храстом, на самом бојишту, те потом пренет на гробље у селу Шушњар, а одатле у спомен-костурницу у Лазаревцу. Године 1949. његови посмртни остаци су пренесени и сахрањени на београдски Трг Славија који је тада преименован у Трг Димитрија Туцовића. На тргу му је био постављен споменик. Крејем прошле године почела је реконструкција Трга Славија и одлучено је да посмртни остаци Димитрија Туцовића буду премештени у у Алеју великана.То је била његова шеста сахрана. Нико овог жарког августовског викенда не тражи кућу Димитрија Туцовића иако је аутентична, није „етно“. Привлачнија је „комплет лепиња“ у „етно ресторану“. Пошто сам из града у коме се одувек по пекарама јео сомун запечен са кајмаком и јајетом нешто немам „аха“ за тај гастрономски специјалитет, па идемо низ обронке Златибора солидним путем кроз шумску хладовину који води до Љубиша. Како диван назив има. Љубиш? Љубим. Лепо село. Чувено некад по рибњаку. Сад тај друштвени објекат све са рестораном пропао. Али има модерни, етно, нов. Све врви од аутомобила и селфија. Не могу да надојанишу „кајмака“, „лепиња“, „качамака“ и „фићова“ са ракијом. А на све стране трохе и мрве од прождрљивих туриста жељних аутентичних етно специјалитета каквих нема у Београду. Велики се туриста појавио.Има и тениских терена по пашњацима. Поред њих, о дивна ли одмарајућег призора, угледах како онако лежерно, лежи преко 20 добро ухрањених крава и прежва.

Индира Хаџагић

 

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Novembar 2017
NPUSČPS
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

1777144
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
817
1167
7066
21384
70371
1777144

Vaš IP: 54.198.134.32
2017-11-18 18:47