ГРОЗДО БУЈАКОВИЋ СА ГВОЗДА (А ИЗ ТРЕБИЊА), ЧОВЕК НЕОБИЧНЕ БИОГРАФИЈЕ: ЈА САМ ДОВЕЗАО „КАМЕН МУДРОСТИ“ НА ТРГ КОД ПОШТЕ!

  24 Juli 2017

Још мало па ће „пријепољски камен мудрости“ заокружити пола века како непомично стоји у углу минијатурне цветне ронделе на тргу код Поште. Мало се зна да је он ту још од 1973. године када је пронађен приликом копања тунела за барску пругу, стотинак метара од садашње Железничке станице, а још мање чијом је заслугом камена громада, кажу остатак неког метеора, транспортован из тунела у изградњи баш тамо где стоји готово 45 година! „Полимље“ доноси узбудљиву животну причу човека који је нерегистрованим „дампером„ превезао и истоварио камен „тамо где су му рекли“!

Срести човека на Гвозду одувек је више од обичног сусрета. Далеко веће шансе су да вам пут препречи неки од „Векиних међеда“ који уживају око хранилишта „покривеног“ камерама. Смештен у „џепу“ Јадовника, Гвозд је група од десетак кућа, махом привремено или трајно напуштених, тако да је сусрет са 66-годишњим Гроздом Бујаковићем на сред израубоване џаде која води негде горе ка јадовничким ливадама био, заправо, чист добитак, у сваком погледу.

Интересантне појаве, Гроздо Бујаковић, Гвожданин са сталном адресом у Требињу, често је у родном селу. Толико чест да је, док му је још отац био жив, својим новцем реновирао породични дом који, да не би усамљеношћу правио друштво осталим ретким кућама, Гроздо редовно откључава готово сваког месеца!

Интересантног и ретког имена – Гроздо – има шта да каже јер му се живот отварао у необичним правцима укључујући и ратне недаће у Требињу, где живи још од 1975. године. Гроздо је „човек из наслова“: он је довезао поменути „камен мудрости“ из тунела на садашњу локацију, испод сата, код Поште.

Но, почнимо све по реду. Видећете, има пуно разлога за то!

Рођен је на Гвозду, прва два разреда основне четвороразредне школе завршио је у Милошевом Долу, трећи у Каћеву (било му од куће једнако далеко, али је имао боље друштво), четврти у Сопотници (ојачао па је могао да „дура“ преко Дивљака до сопотничке школе код учитеља Милорада и Дане Веруовић), пети започео у Сјеници, наставио у Сремској Каменици а завршио у Косовској Митровици! Шести разред мало у Милешеви, мало у Акмачићима...па после више није ишао у редовне школе. Остатак осмољетке завршио ванредно, а слично стекао, касније, диплому возача специјалисте, што одговара петом степену стручности!

mmm6 slika 4

-Јесте, отац ми је био грађевинац и отуда моје често сељакање од места до места. Како је отац мењао градилипшта, тако сам ја мењао школе, учитеље, другаре...прича Гроздо загледан негде у Ћетеницу. А онда, са једва 15 година, моје прво радно место: водоноша, овде се каже „боћа“, у „Жеграпу“. Радило се на насипу на барској прузи, од Залуга према Бистрици, ја сам опслуживао водом 50 радника!

„Жеграп“ је, до распада „велике Југославије“ био једно од највећих грађевинских предузећа у земљи. Гроздо, сада већ још мало па пунолетан, предао је канте за воду неком другом и примљен у стални радни однос као помоћни радник у погону механизације. Градио је тунел „Локве“ у Рожају, па 1969. године брану Хидроелектране „Потпећ“. Возачки испит за тадашњу ФМ категорију (трактори и машине) положио је са 19 година и у тунелу „Јармовац“ код Прибоја, такође на прузи Београд – Бар, задужио трактор за превоз ископаног материјала. После војног рока на Бањици враћа се у „Жеграп“ и у Велешићима у Сарајеву стиче звање возача моторних возила са категоријама – до аутобуса.

-У моје Пријепоље враћам се 1973. године на изградњу пруге Београд – Бар. После извесног застоја, без обзира на паролу „Воз креће седамдесет треће“, нагло су појачани радови на прузи па је „Жеграп“ добио најтеже деонице, углавном оне са тунелима. Ја сам радио у тунелу који почиње са садашње Железничке станице а излази изнад старе Гимназије. У том тунелу, негде стотину метара од улаза, минери су пронашли обли камен правилног облика, тежак најмање тону. Померили смо га у страну и наредних дана трајале су дискусије „под земљом“ шта да урадимо са лепим облим каменом. Најлакше је било утоварити га у један од камиона и извући напоље. Осећали смо да му припада неко место где ће бити свима на оку. Тако се и десило: једног јутра шеф механизације, неки Бранко из Куршумлије, рече да се договорио са директором Комуналног предузећа „Лим“ да се камен довезе испред Поште, преко пута Висећег моста. Пита нас сме ли ко да одвезе камен пошто смо возили нерегистрована возила која служе искључиво за одвоз ископаног материјала из тунела. Ми, возачи, мало се згледасмо, било нас је из свих делова Југославије и ја се јавим. Кажем, одавде сам, ваљда ће полиција имати разумевања. Тако и би: натоварисмо камен на „Дампер – Авелинг Барфорд“, то му је била марка, и ја без проблема стигнем на место истовара. Био је то низак камион, низак под тек 60-так центиметара изнад пута, и ја уђем са улице и искипам каменчину без проблема.

mmm6 1

Гроздо је, после Пријепоља, радио најпре у Мајданпеку па затим у Требињу. Ту је упознао данашњу супругу Радојку, радила је у одмаралишту у оближњим Купарима. Имају ћерку Андријану, дефектолог је по струци, својевремено првакиња Србије а касније и БиХ у каратеу, и синове Андрију и Милоша, обојица су возачи.

Тада већ као возач специјалиста, такво је имао звање, Гроздо ради и у Београду, учествује у градњи тунела испод стадиона „Партизана“ који је требало да изађе у Раковицу. Није завршен, прича са сетом, улаз је затворен, излаз није ни отваран!

Кад је „Жеграп“ почео да посустаје, Гроздо прелази у сарајевски „Шипад“.

-То је био истински гигант. Пензионисао сам се у „Шипаду“ као један од 108.000 радника! Чини ми се да је пола Босне радило у „Шипаду“ а друга половина за „Шипад“. У пензију сам отишао у априлу 2006. са 40 година, 6 месеци и 18 дана радног стажа. Нисам ни ишао на комисију, само предао папире у фирми.

mmm6 3

Рат и крвави распад Југославије коју смо толико „волели“, Гроздо је дочекао и провео у Требињу, у „Шипадовом“ погону за израду и транспорт мртвачких сандука!

-Возио сам током ратних дејстава прозоре и врата за болницу у муслиманском делу Мостара, возио сам и за Бугојно, увек у пратњи СФОР-а. У Мостару су ми дали пакет са са храном, тиме су иначе и платили мојој фирми услугу израде и транспорта јер сам, како ми је речено, „био тачан, коректан и професионалан“! Нисам био на фронтовима, био сам у такозваној радној обавези у фирми.

Гроздо прича и сетну ратну причу и о љубавима, сујетама, заблудама,...

-Муниб Спаховић из Требиња ашковао је са Невенком Гарић чија је мајка била из Книна а отац из Куршумлије, радио је у истој фирми као и ја. Вољели су се, упркос противљењу и једних и других родитеља. Имао сам у то време ауто и често сам га давао Мунибу да се склони негде са Невенком. Љубав је била јача од родитељских забрана, побегли су за време рата у Шведску, тамо се венчали и децу изродили. И данас су у браку... А кад је код нас у Требињу била страшна криза, несташице и све што са тим иде, ја замолим Муниба да ми пошаље неки ауто из Шведске да таксирам мало и зарадим нешто за породицу. Довезао је ауто до Словеније, тамо су га преузели моји синови, дао им је 3.000 марака да региструјем и преведем возило...никад му то нећу заборавити. Вратио сам новац кредитом, дао сам кућу под хипотеку, мада се он противио таквој мојој тврдоглавости. Реч је реч, образ је образ, а дуг је дуг, каже Гроздо.

М.М. Мутабџија

Muharem Mutabdzija

Muharem Mutabdzija,

Glavni i odgovorni urednik nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Novembar 2017
NPUSČPS
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

1777147
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
820
1167
7069
21387
70371
1777147

Vaš IP: 54.198.134.32
2017-11-18 18:47