На вест о смрти једног од најомиљенијих професора: Милорад Дивац - НИКАДА НИСАМ УЧЕНИКА ИСТЕРАО СА ЧАСА

  29 Juni 2017

Генерације ученика и данас памте професора историје по надимку „Ђедо“ и то већ говори да је реч о неком драгом. Лишен благоглагољивости и пренемагања, причао ми је тог септембра 1998. у емисији Радио Полимља „Мој свет“ о животу који је „могућ“ и који често не бирамо али се треба трудити да га одживиш коректно и према себи и према другима. Идеали, као мехурићи, кроз живот нестају.“ Желео сам“, како каже, „увек да живим честито, скромно, да ме нико не узнемирава, да ми не смета. Успевао сам у томе“.

Мајка ми је умрла када сам био први разред основне школе који сам завршио 1939.године. Отац ме дао на кројачки занат али су проценили да сам много мален, па сам се вратио кући. Рат у Пријепољу не памтим јер је нама из партизанских кућа било забрањено да долазимо у град. Нисмо могли да добијемо дозволу коју је издавала четничка команда у Ивању. Отац ми је стрељан 1944.године. Четници су дотерали народ да гледа то стрељање и то су били најтежи дани у мом животу. После тога, тешко се преживљавало. Први разред ниже гимназије уписао сам са пуних 16 година и онда сам похађао школу што редовно, што ванредно јер сам прерастао. Ишао сам до школе и назад свакодневно прелазећи 11 километара пешке. Кад се упале прва светла у граду, ја сам кретао кући до које је ваљало ићи барем 2 сата. Желео сам много да упишем геодетску школу али Комитет СК није дао јер је требало учитеља и пољопривредних стручњака. Тако сам отишао у Нови Пазар у Учитељску школу. Била је 1947.година и ми смо пешке ишли и до средње школе. Требало је до Сјенице пешачити цео дан, онда смо ноћили, а ујутру настављали пешке до Новог Пазара. Никуда зато нисмо ишли током школске године. Саобраћај је био редак, два пута недељно је ишао камион до Сјенице, а само су Општина и Милиција имали по један џип. Моја прва служба је била у Бабинама, па у Дивцима, Матаругама, Великој Жупи. Бити учитељ није тада било лако јер је било мало просветних радника, а ученика и по 70 у разреду, а разреди мешовити. Нису сви ишли редовно јер је тешко било натерати сељаке да шаљу децу у школу. Уписао сам Вишу педагошку школу да ме не би „отерали“ да опет радим по сеоским школама. Желео сам да упишем биологију и хемију али ми је речно да морам у лабораторије два месеца али ја нисам могао јер сам радио и школовао се уз рад, па упишем историју и географију. Тако је то: жеље су једно, а стварност је друго. У Великој Жупи сам био наставник до 1964. када сам прешао у ОШ“Владмир Перић Валтер“. Онда сам уписао факултет у Новом Саду. Имао сам 42 године и завршио сам историју на том факултету за 6 година. Када је требало формирати школу на Коловрату поставили су ме две године за директора. Прешао сам у Гимназију и ту остао 17 година, до пензије.

Ih Milorad Divac 2 Copy

Да ли сам ја упоран и тврдоглав?! Јесам. Кад нешто решим, то мора да буде тако или нема живота. Можда си у праву када кажеш да сам био сироче и да је требало бити упоран и решен да свој живот чврсто држиш у рукама.

Да, често говорим: наредили су, рекли су, јер тада се није самостално одлучивало. Смета човеку толико наредби, ако мислиш на неку слободу, али кад видим како се сада ради, било би боље да је и сада строго. Ја сам заговорник дисциплине. Човек мора професионално да ради оно за шта је плаћен, а ако му се то не допада, ако му је плата мала, нека напусти тај посао и тражи други јер је најгоре кад свој посао не радиш како ваља. Провео сам пуни радни век у просвети, свих 40 година и мислим и данас, иако су просветни радници слабије плаћени од других, да је то један од најбољих и најхуманијих позива. И најугледнијих. Према деци мораш бити коректан. Код мене се оцена увек могла поправити, нисам волео да неко због мене изгуби годину. Мени је деце увек било жао, можда зато што сам тешко пролазио кроз живот. Можда сам се заиста понашао као „велики отац“. Не, не знам какав сам био професор. Добро, знам да су ученици говорили да сам духовит, да правим те животне анегдоте, али ја сам волео да радим у таквој атмосфери. Никада нисам ученика истерао са часа.

Задовољан сам собом. Радни век сам одужио, пензију имам, стан имам. Можда сам мало тражио од живота али увек сам био реалан, мало сам имао илузија или жеља. Желео сам увек да живим честито, скромно, да ме нико не узнемирава, да ми не смета. Успевао сам у томе. Немам трзавица. Ако их је и било у животу, нисам томе придавао важности. Увек сам ишао тим неким својим путем, док не дођем до краја.

(Из књиге „Мој свет“ аутора Индире Хаџагић)

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Maj 2018
NPUSČPS
12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2117284
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
1152
2501
26034
78170
54994
2117284

Vaš IP: 54.81.68.240
2018-05-27 21:39