Povod za razgovor bila je moja radoznalost da upoznam mladog čoveka koji je stalno prisutan. Njegovi uspesi u stonom tenisu su respektabilni, on je društveno aktivan, vidljiv svima, ima zahteve, nudi rešenja, ima samopouzdanja, ljubazan je i uporan. Ima samo 35 godina. Neka priča počne upravo od rođenja Hameda Podbićanina, u selu Brvine, u brodarevskom kraju, kao najmađeg deteta, posle četiri sestre i brata.
-Majka je imala komplikacije u trudnoći, izgubila je plodovu vodu i ja sam rođen sa tim hendikepom koji se odrazio na otežano kretanje zbog nemogućnosti savijanja nogu u kolenima. Ne mogu da pričam mnogo o prvim danima, o lekarskim intervencijama jer sam sa majkom bio prebačen u Dečju bolnicu u Tiršovoj u Beogradu još kao beba, usledila je potom rehabilitacija u Banji Koviljači. Sve se to dešavalo u prvih nekoliko godina moga života. Sa 7 godina počeo sam da pohađam nastavu u školi prilagođenoj osobama sa invaliditetom u Podgorici. Tu sam završio osnovnu i srednju školu, priča mi Hamed.
To je škola internatskog tipa, odnosno učenici tu idu na časove nastave, tu provode slobodno vreme, borave, hrane se, spavaju, imaju sve vrste aktivnosti. O njima se brinu vaspitači i medicinsko osoblje, tako da se osim obrazovne, nadzire i zdravstveno stanje dece, odnosno mladih ljudi. U školi je bilo učenika sa različitim vrstama hendikepa, kako kaže Hamed, odnosno, bilo je od onih koji su vezani za kolica, do slabovidih. A on, kakav je bio đak, kako je gledao na svoje okruženje, odrastanje?
-Bio sam vrlodobar đak, vaspitači su bili tu uvek da pomognu. Zajedno smo provodili 24 sata, bili smo svi kao jedna porodica. Tada nas je bilo iz raznih krajeva. Iz Crne Gore, Srbije, Bosne i Hercegovine. Bio sam ta poslednja generacija u državi koja se zvala Državna zajednica Srbija i Crna Gora.
A porodica, ona u Brvinama?
-Oni su mi najviše nedostajali. Otac bi dolazio svakog petka da me uzme i provodio sam vikende među svojim najbližim, a ponedeljkom bi me otac ponovo vraćao u Podgoricu. Kako da kažem, bila je to neopisiva bliskost sa mojima, osećao sam uvek tu toplinu roditelja i mojih sestara i brata. To mi je, znam sada, bilo veoma važno u životu. To me je punilo osećanjima, priča Hamed, na moje insistiranje jer, kaže, nikada ga niko o tome nije pitao, pa mu teško ide sa rečima.
Svoj životni put Hamed Podbićanin nastavio je odvažno. Posle završene srednje škole u Podgorici, odlučio je da nastavi sa školovanjem. Upisao je Poslovnu školu strukovnih studija u Beogradu, marketing u trgovini. Koliko je ta promena bila drastična?
-Mi u Podgorici nismo bili izolovani. Družili smo se, izlazili, bili smo slobodni. Zahvaljujući mom vaspitaču počeo sam da igram stoni tenis i on me je u tome ohrabrivao jer je uočio da imam talenat. Osvajao sam i po neku medalju. To mi je bilo veoma važno. Tako sam nastavio da se bavim sportom i u Beogradu, što bi me pomoglo da se adaptiram na novu sredinu.
Hamed priča kao da se sve to „podrazumeva“, ali ne „podrazumeva se“ da jedan sportista postane i reprezentativac. Naime, on je član reprezentacije Srbije za osobe sa invaliditetom.
-Mi, odnosno osobe sa invaliditetom koje se takmiče u stonom tensu, imamo ligu koja broji 13 klubova. Tako sam došao na ideju, kada sam se vratio u Prijepolje, da osnujem i kod nas takav jedan klub. Mislim da je to veoma važno jer znam koliko je to meni značilo. Eto, sada od Novog Sada, Beograda, Niša, pa do Prijepolja imamo 60 stonotenisera, odnosno igrača, priča Hamed ali opet ne spominje svoje rezultate. Svoje uspehe. Da je bio tri puta državni prvak u ovom sportu u svojoj kategoriji. Da je treći na rang listi. I da je bio i državni prvak u plivanju.
-Ja zaista mnogo volim plivanje. Veoma mi je žao što Prijepolje nema bazen. To je potrebno svima, a da ne govorim koliko znači osobama sa invaliditetom.Plivanje me zaista ispunjava, kaže.
Hamed je prošle godine osvojio drugo mesto u stonom tenisu na turniru u Bugarskoj. Prvo mesto osvojeno je u decembru prošle godine na međunarodnom turniru u Podgorici. Ono što priželjkuje su nastupi na velikim para-turnirima. Pružiće mu se prilika u maju, kada se u Podgorici održava međunarodni turnir koji obezbeđuje kvalifikaciju za kategoriju kako bi mogao zvanično da se takmiči i nastavi i do sada uspešnu karijeru jer je to sport u kome su takmičari „dugovečni“.
Hamed je upisao postdiplomske studije na istoj Visokoj školi, koje će mu omogućiti specijalizaciju za javnu upravu. Oženio se pre dve i po godine. I zaposlio.
-Radim u „Elektrodistribuciji“ i to na preporuku predsednika države Aleksandra Vučića. Mislim da sam jedina osoba sa invaliditetom koja radi u državnom sektoru.
Da li ljudi imaju razumevanja za osobe koje imaju neki vid invalidnosti? Kakva su iskustva?
-Slabo ljudi razumeju. Jedino oni koji imaju nekog ko je u sličnoj situaciji. Tada shvataju. Ljudi ne znaju kako je to. Meni je najteže bilo kada sam bio mali, jer nisam razumeo zašto se baš meni to događa ali mnogo zavisi od okruženja. Boravak u školi i internatu koji su bili prilagođeni osobama sa invaliditetom meni je mnogo pomogao. U inkluzivnom obrazovanju to je, mislim, teže. Naravno, može se više učiniti ali za to je potrebno biti i informisan. Ja sam poznavao ljude kroz udruženja, znam svoja prava, znam zakonske propise i oni bi trebalo da se primenjuju više, naravno i ovde u Prijepolju.
Hamed Podbićanin ima sportske i lične planove. Prvo sportski.
-Da treniram, da se takmičim jer kroz sportska tamičenja upoznaješ ljude, družiš se, putuješ, obilaziš gradove, saznaješ više.
A lični planovi?
-Da se ostvarim kao roditelj.
Razgovarajući sa Hamedom moji utisci staju u jednu konstataciju koja može biti i pitanje:“Zadovoljan si životom“.
-Da. Ostvaren sam. Ne vidim sebe kao osobu koja ima hendikep. Ne gledam kako me drugi vide jer sam navikao kroz odrastanje na sebe.
Poruka?
-Prvo treba pobediti sebe. Onda se pobeđuju problemi. Najteže je pobediti sebe. Ako to uspe, čovek postaje jak i u stanju je da iznese sve tegobe i iskušenja. Onda je on pobedio sve. Nema stajanja.
Indira Hadžagić
