Sloboda, priroda, radost življenja, vetar, staze, trava, sunce, ljudi…i taj osećaj ispunjenosti od glave do pete. Tako je Muharem Karišik doživljavao sport dok se kao dečačić predavao njegovim čarima. Odrastajući u selu Zastup, u zaseoku Borikovac, ceo život je bio zaljubljen u sport i tu ljubav polako, strpljivo i s puno pažnje, prenosio na ostalu braću.
Video je kaže, još pre nego što je krenuo u školu, kako pušači kad ostare kašlju i kako oni koji vole kapljicu, nisu uvek dobro društvo.Veoma rano je shvatio da je za kvalitetan život, spas u sportskim aktivnostima. Mi taj stil života danas zovemo “velnes” a Muharem ga je počeo upražnjavati u najranijim danima. Istu ljubav razvila su i braća Zahir, Miralem, Šućro dok se najstariji Mustafa okrenuo muzici ali im je uvek bio najveća podrška. Sa prvog tranzistora koji je upravo on nabavio, ceo Zastup slušao je prenos utakmice Partizan – Crvena Zvezda, a zahvaljujući slikovitim opisima komentatora Radivoja Markovića, pred očima mladića letele su i oživljavale slike tog stadiona, dimenzije, travnate površine, staze, tribne… Ipak, kada je prvi put ugledao Marakanu, ostao je fasciniran vidjenim. Mislio je da sanja neki bajkoviti san a tek kada je mladić iz Borikovca ugledao tada mladog Nenada Stekića, koji se premao za trening…mislio je da je dotakao nebo. Sa istog tog tranzistora i Miralem je s uzbudjenjem slušao prenose u atletici i u sećanje mu je ostalo urezenao ime Dana Korice, legende kraljice sportova, jugoslovenskog atletičara i reprezentativca koji je 49 godina držao rekord Srbije u trci na 5000 metara.
Stojeći ispred bezbrojnih zahvalnica, medalja i pehara koje su braća osvojila tokom godina… Muharem se seća da je ljubav prema sportu počela baš u Borikovcu, od formiranja seoskog fudbalskog kluba koji je igrao mali fudbal, u svako doba, na svakom mestu, na livadama, na improvizovanim igralištima, po snegu i mesečini. Većina je potom zaigrala u brodarevskom “Jasenu”, medju njima i Adem, Muharemov sin, koji je po ugledu na amidže, umesto harmonici, prednost dao lopti. Uporedo se igrao seoski višeboj, bacanje kamena s ramena i sve ostalo što se moglo nazvati sportom. I sva mladež Borikovca živela je za sport. Braća posebno.
“Potrošimo višek energije, i svi zadovoljni”, kaže kroz osmeh sećajući se dana kada su uvodni “treninzi” bili čuvanje ovaca, sakupljanje šumskih plodova, plašćenje i košenje a onda predveče… sve stane i počinje pravi trening, prave igre bez granica. U to vreme razvijanja sportskog duha počinju i takmičenja sa ekipama iz susednih sela i komšijama iz drugih zaselaka. Muharem je u ulozi selektora vodio računa da u sastav udju ne samo najbolji igrači već i oni koji su bili najbolji učenici, tako da su se ekipe formirale pozitivnom selekcijom.
“Želeo sam da ih kroz sport inspirišem i na učenje, tako da smo vremenom uz svu ljubav za sport razvijali i disciplinu, sportski duh i ferplej. Nikad se izmedju sebe, mi braća nismo sukobili oko nečega, niti svadjali, niti je između ekipa bilo “grke reči”, tako smo bili složni”, priča Muharem sećajući se svog dobrog druga, izvrsnog sportiste, Langović Mitra sa kojim je u fer pleju “lomio” sportska koplja.
Kroz godine se ta energija prenela na atletiku, na trčanje i savladavanje prvih metara pa kilometara. Veoma brzo Muharem je shvatio da sva braća, genetski imaju jake noge što je bila predispozicija za trčanje . Oprobavali su se i u toj grani atletike i shvatili da su posebni, da ih to potpuno ispunjava. Shvatili su da je u trčanju samodisciplina, da zavisiš samo od sebe, sam pažljivo promatraš, predviđaš i predosećaš, analiziraš i promišljaš, svestan svega što se dešava.
I tako su sva braća Karišik počela da se bave fudbalom i atletikom i do danas nisu prestali. Tu strast su preneli i na svoje sinove a ovi na svoje, tako da svi potomci Karišika, uživaju u sportu, ma gde da se nalaze. Miralemov sin, Anes Karišik, bori se za medalje i trenira u okviru kluba “Polet”. I njegov dvogodišnji sinčic, Amil, koji tek što se malo učvrstio na svojim nogama, čini prve trkačke korake. Kada malo istrči, očekuje aplauz i pokazuje na sat. Već zna za važnost merenje vremena.
“Istrčali smo iks trka i pedesetak i više maratona i za mene svaka ima isti značaj. Bilo gde da trčim, bez obzira da li je to obična trka na 100 metara ili maraton, osećaj je isti, isto se predajem, dajem sve od sebe…Uživanje je i ponos kad srećeš nove ljude, kad tu ljubav delis sa onima koji su ti slični a dolaze sa svih meridijana. Posle tih susreta uvek imam osećaj da sam jači, pametniji,bogatiji, kulturniji…kaže Miralem.
“A tek kada stanem na pobedničko postolje… osećam se kao planina, srećan do suza, ponosan i ispunjen”.
Braća Muharem i Miralem, više i ne znaju koliko su istrčali kroseva, polumatarona, maratona i ultra maratona i koliko su kilometara “osvojili” u tim takmičenjima i učešćima. Seoske igre na vašarima i teferidžima zanmenilo je vremenom ozbiljno učešće na MOSI igrama na kojima je Muharem potrčao prvi put u Goraždu, trčao je rame uz rame sa čuvanim atletičarem iz Pljevalja Gadžom, na Igrama u Prijepolju,’84 godine…
Onda je Muharem, za poslom “otrčao” prvo u Nemačku gde se takođe takmičio na maratoniuma u Hamburgu i Stokholmu i brojnim koji su usledili u Švedskoj, u kojoj danas živi kao penzioner. Miralem je nastavio da trči na državnim regionalnim i medjunarodnim maratonima u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Hrvatskoj…ima ga svugde. Kada se trbuhom za kruhom našao u Nemačkoj svaki dan je trenirao na jednom pomoćnom stadionu … tada ga je primetio trener lokalnog kluba iz Hamštada, za koji je potom igrao fudbal pune dve godine. Doživeo je popularnost kod tamošnje spotrske javnosti, čak toliku da su ga Nemci nosili po stradionu i pozdravljali s poštovanjem. Trčanju je ipak, ostao veran, posebno po povratku u Prijepolje, gde danas radi kao taksista.
Braća Zahir i Šućro, iako su se već odavno nastanili u evropskim zemljama, preneli su na potomke svu ljubav prema sportu, stečenu još na livadama Borikovca. Zahirovi sinovi, Eldin i Fako, igrali su za razne fudbalske klubove u Švedskoj i Danskoj a sada su već ušli u ozbiljne profesionalne trenerske vode. Njihova deca, takodje su duboko u sportu. Šućro živi u Nemačkoj sa potomcima koji treniraju u više klubova sve do unuka koji je već aktivan u lokalnom fudbalskom klubu gradića Viten kod Dortmunda.
“Mi smo srećni i zadovoljni ljudi. Svi se bavimo sportom, cela porodica sa svim potomcima i mislim da je to retkost. Povezani smo tim istim osećajem da nas sport čini plemenitim, da briše svaku negatisvnost i sve lose misli i nagone. Tome se radujemo, bez izuzetka”, navodi Miralem. I, istina je, dodaje, da trkači osećaju ponos dok se povezuju sa masom koja ih bodri i da žele da uzvrate sebi i publici još većim naporom i boljim trčanjem.
“Trčimo za tim osećajem sreće, za tom potrebom da zagrlimo svet, da mu poklonimo sebe, svoju energiju, trčimo zato što se posle treninga ili trke osećmo najbolje, jer je to naša vera, religija i nacija…”
Na dan kada smo razgovarali Muharem, Miralem i Anes, spremali su se za Novopazarski maraton. Miralem se vratio sa peharom za osvojeno treće mesto, istrčao je 21 km za 1,42 sata i mnoge mlade trkače ostavio iza sebe. Muharem se povredio na pripremama tako da je bio, kao i uvek, snažan vetar u ledja i podrška a Anes se prijavio za trku od 5 km. Konkurencija je bila jaka a medalja će biti…
Noge ovih zaljubljenika već se spremaju za Podgorički maraton koji će biti održan krajem novembra. Neće proći bez njihovog učešća.Nadaju se da će im brojni učesnici gledati u leđa. I da će još jednom zagrliti svet.
M. Cmiljanović
