U prijepoljskom parku: CRVENO DRVO

  06 novembar 2016

Volim park u jesenja jutra. Niko ne prolazi. Samo pramemenovi magle zamotavaju drveće. I onda, iznenada, to raspuklo stablo, ostatak drveta koji budi raznorazne asocijacije, koje čeka svoje prirodno rastakanje, obojeno je u crveno. Provokativno?!

Crvena je boja radosti, boja koja razdražuje. Boja dominacije. Boja prkosa i izazova. Vatromet u magli jesenjeg parka. „Zovem se Crvena“, naslov je veličanstvene priče o persijskom minijaturnom slikarstvu koju je napisao izvanredni nobelovac Orhan Pamuk. Gledajući usmaljeni crveni patrljak u prijepoljskom parku, setila sam se pesme S.Raičkovića:“Osamljeno drvo, do tebe je stigla moja tišina sva osamljena“. Novembar je, i pesnik piše:“Jesen ulazi u grad sa one strane gde je voda i gde je trava i stablo. Tamo postoji klupa sa koje su ljubavnici otišli. Obućar stoji na vratima male radnje i misli na promašen život. Žena u dvospratnici preko puta gleda u crvenkasti list kako plovi. Pesnik koji nije hteo da bude više nežan ponovo je prekšio zakletvu i radi na ciklusu o lišću. Inače je sasvim obično. Pijaca se seli u korpice od tankog pruća. Niko nije primetio da je zavesa odškrinuta, da neko kroz staklo gleda. Po trotoarima čistači vuku metle za uvenulu zlatnu piramidu...“. I onda to crveno drvo. Dok svuda oko njega opada lišće stabala koja „kao bolesnici tuguju“ kako bi to rekao lirski P.Neruda. Ili još bliži Crnjanki:“Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog…”.

Kada sam ovih dana zapitkivala poznanike o crvenom stablu u parku, svašta im je padalo na pamet. Recimo dečja bajka Ivane B.Mažuranić “Šuma Striborova”. Nije izostala ni asocijacija na čuveni roman Beti Smit “Jedno drvo raste u Bruklinu”, sagu o siromaštvu, koja je pretočena u film koji je dobio Osakara upravo za scenario. Filmofili mi rekoše da ima onaj dobar, bogat metaforom film Gorana Paskaljevića “Kako je Hari postao drvo”. Kako?! "Jedna slika vredi kao hiljadu reči", stara je kineska mudrost koja na neki način anticipira teror civilizacije slika u kojoj živimo. Ipak, kineska priča o čoveku koji hoće da postane drvo, pa da mu onda niko ne može ništa, poslužila je kao osnova Paskaljeviću za multievropsku koprodukciju “Kako je Hari postao drvo čija je radnja smeštena u Irsku 1924. mada bi se isto tako mogla odnositi na Srbiju devedesetih. Muzikofili su odmah imali asocijaciju na bravura Vlatka Stefanovskog “Čukni vo drvo” (“Na Boga kamenje nismo bacali, nismo grešili ništa više od drugih.Sa jednom nadom, za mrvu ljubavi, za malo sreće, živimo.”). Dakle, drvo. Ali u crveno obojeni ostatak crvotočnog stabla koje umire?!

MITOVI O DRVETU

Mitovo o dvrevtu deo su folklore svih naroda, pa i kod slovenskih. To su čitavi obredi i verovanja. Rusalke se igraju oko drveta noću, vile se kupaju noću skrivaju iza drveta. I veštice plešu oko drveta. Drvo je drvo znanja, plodnosti, novca, života ali i smrti. Đavolje drvo. Nije retko da se osa sveta predstavlja kao drvo, njegov vrh je prostor neba, a koren je podzemni svet mrtvih. Vertikala povezuje dva sveta, sjedinjuje ih kao svoje delove koji su u harmoničnom ili konfliktnom odnosu, i omogućava posredovanja između svetova. U mitskim slikama i tekstovima, osa sveta se dinamično predstavlja kao penjanje ili spuštanje uz drvo. Čudesno drvo kod Slovena je najčešće hrast (dub), ali i vrba, jela, jabuka i tajanstveni kiparis. Drvo je centar magijskih obreda: zasecanja, kićenje, gorenje drveta, veranje uz drvo, spavanje ispod drveta, obilaženje oko drveta. Ali drvo, ofarbano ljudskom rukom koja upravlja prostorom?! Naletela sam na jednu pričicu M.S.Marstoj “Usamljeno drvo”:”Otišao je na najvišu planinu da sa njenoga vrha posmatra sitne ljude u podnožju. Izabrao je da mu dom bude jedno drvo na pustom vrhu te planine. Ljudi su ga zaboravili. Kada i ja odem s ovoga sveta, njega se više niko neće sećati.A bio je tako dobar prema nama. Nije se umeo suprostaviti zlu u ljudima.Stalno je očekivao neku krupnu promenu. Želeo je da veruje u nevinost čovečanstva. Promatrao je podnožje planine i video je dole neke sitne krovove još sitnijih kućica. Bio je to mravinjak jednog ugašenog života čovečanstva. A njegovo drvo je svetlilo usamljeno na planini…”.Nešto kao Sidarta. Ali crveno drvo u sred parka?! Usamljeni patrljak drveta što mre, još samije među stamenim stablima?!

Dok se tek razmahivao liberalni kapitalizam koji će pomahnitati, taj socijalista D.Lorens napisao je dugo zabrenjenu knjigu “Ljubavnik ledi Četerli”:”Naše doba je u suštini tragično ali mi odbijamo da ga tragično shvatimo“. Nije li onda bolje pobeći među drveće? „ Izbeći ravnu jednoličnost usuda. Probiti se još jednom u čaroliju. Zaći u život šume“. Nije izostao ni obred: „Kaži da ćeš se uvek vraćati ovamo u šumu. Oćeš da sa mnom zabiješ klin u hrast za večna vremena? Biću tvoj ljubavnik u šumi“).

Čudesni Japanac H.Murakami napisao je “Norvešku šumu” za koju je inspiraciju našao u istoimenoj pesmu grupe The Beatles, nastaloj šezdesetih godina prošlog veka. “Čupavci iz Liverpula” su pevali:” Jednom sam imao devojku, ili, bolje rečeno, ona je imala mene.Pokazala mi je svoju sobu. Zar nije dobra, kao norveška šuma? Kada sam se probudio, bio sam sam, ptičica je odletela.Pripalio sam vatricu. Zar nije dobra norveška šuma?”. A Murakami piše o usamljenosti. Sveopštoj usamljenosti savremenog čoveka. Otuđenosti koja izaziva užas.(”Želim da se uvek sećaš da sam postojala i da sam stajala ovde pokraj tebe. Obećao sam. Ali, bez obzira na to, moje sećanje je sve zamagljenije. Hoću da vidim šta mogu da uradim u tom velikom neumoljivom svetu jer život ne zahteva ideale već standarde delovanja. Ja sam ona strana kutije šibica o koju se šibice pale. Ali ne smeta mi jer je bolje biti prvoklasna kutija šibica, nego drugorazredna šibica“). I počeh ovu priču o crvenom drvetu sa „Doplerom“ koga je napisao norveški pisac Erland Lu. Ukratko: Dopler napušta dom u Oslu, društvo i porodicu i odlazi u šumu da živi, izražavajući protest protiv potrošačkog društva i perfekcije koju to društvo nameće. E.Lu. sumnja u motive ljudi savremenog sveta (“Ne volim ljude, ne volim ono što rade, ne volim ono što kažu, ne volim ono što jesu. Gledanje TV za mene je enciklopedija razloga zbog kojih ne volim ljude. Ljudi izgledaju kao idioti. Sve što je tamo ljudsko meni je strano. Preseliti se u šumu bilo je jedino razumno”.).

I onda to stablo koje umire obojeno u crveno. Virdžinija Vulf piše u “Talasima” da je u prirodi “suviše zelenila, suviše jednoličnosti, prostranstvo, voda i lišće”. Ubila se potopivši se u vodu sa džepovima punim kamenja. Pre nego se ubio, pesnik Čezare Paveze je napisao;”Žudim za bojama. One su kao buđenje. Svakog sledećeg jutra izlaziću na ulicu tražeći boje. A šuma je mirno sklonište“. Ali J.Kaštelan, je mislio da je „smrt visok čempres milosti“. Ima nešto bolno kad drveće umire. I, eno ga, to mrtvo stablo, crvotočno obojeno u crveno kao ostarela gradska lepotica koja prkosi vremenu mažući usne izazovnim crvenim karminom. Zlobivi dokoličari je svojim neumesnim pošalicama za čas pretvaraju u tužnu lucprdu i sprdnju. Sećanje na lepotu lako izbledi jer zlobivi dokoličari ne umeju da pamte.

„O grade! Drhtaj u granama, romor kiše u travi. Ostali su prazne klupe. I prazan trg. I nedovršene reči”.

Indira Hadžagić

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

septembar 2019
npusčps
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
2930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

3756601
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
480
4148
11540
61596
161197
3756601

Vaš IP: 34.231.247.139
2019-09-19 04:33