Бранкица Гарабиновић запослила се 2004. Године са дипломом Више школе управних послова и била је прва женау МУП-у која је почела да ради као вођа сектора за Пријепоље. Када је „ушетала“ у ову, конзервативну мушку зону већ је била припремљена позитивна друштвена клима за улазак жена у полицијске редове. Не да би угрозиле вековни мачо имиџ мушкараца, већ да би донеле нови квалитет.
По њеним речима, колеге су је од почетка одлично прихватиле, ни у једном тренутку није осетила да је неравноправна, тако да и сама високо цени и промовише колегијалност.У њеном случају, показала су се као пуки стереотип мишљења да се хијерархијске службе, као што су војска и полиција, тешко мире са уласком жена у мушки свет.
„Нас „женске полицајце“ и колеге и грађани посматрали су радознало али само у почетку. Временом смо постале део свакодневице нашег градаи државног апарата у коме се подједнака тежина даје речима,одлукама и решењима које доносе колеге и колегинице“.
Цела њена биографија говори томе у прилог. Само две године након запослења Бранкица је почела да напредује у професији па је у Одсеку за управне послове радила као инспекторка за оружје а од пре десетак година налази се на месту помоћнице командира Полицијске испоставе Пријепоље. Породичне и професионалне обавезе нису је спречиле да заврши и Криминалистичку полицијску академију у Земуну нити да стекне сертификат за преговарача Министарства унутрашњих послова Србије.
Бранкица је својим пословима везана и за теренски рад и за канцеларију, носи униформу и све што иде уз њу, дужи пиштољ, који се по правилима службе, користи у крајњој нужди, пендрек, лисице, приводи, хапси, води на саслушања, и до сада јој се није десила ни једна непријатност зато што је жена.
„Сусрећем се са прступницима свих врста али се они односе према мени с поштовањем. Када осете да ја поштујем њихова права, они то враћају истом мером“, каже Бранкица, која са „странкама“ најчешће решава проблеме кроз разговор. Сматра да лепа реч и гвоздена врата отвара.
„Нико од њих није приведен зато што му је све „потаман“, сви они имају неки проблем али кад наиђу на топлу реч и разумевање, они остану прво затечен и и изненађени, али то цене. Верујте, често наврате да ме поздраве, да кажу шта се код њих ново десило, да су се запослили, оженили, добили дете...Важно је разговарати, указати им на проблем, јер често неки безазлен конфликт може да доведе до ужаснихпоследица“.
Радно време у полицији није „заковано“ и ниједан дан не личи на други а ризик је нешто што се подразумева у овом послу, каже Бранкица наводећи да треба пуно енергије, воље али и подршке породице и надређених да се ускладе све те обавезе.
„Кадами је прво дете било мало ја сам полагала испите на Криминалистичкој академији. Желела сам да се усавршим да се издигнем изнад неког професионалног просека, и моји руководиоци су то приметили и подржали ме. Супруг такође разуме, јер је и сам из исте бранше а кћерке Уну и Милу, васпитавамо да буду самосталне, одговорне и образоване“.
Овај одговоран посао Бранкици није тежек, јер га воли.
„Многа искуства црпим баш одатле. Често у разговору с преступницима схватим да су им у периоду одрастања неодстајали пажња, топлина, љубав, разговор, тако да се трудим да то применим у практичном животу“, каже Бранкица коју, поред изражене женственсти, одликују упорност, организованост, оперативнoст и челична воља.
И оно“нешто“,топло, женско, што је вероватно недостајало униформисаним „плавцима“.
M.Ц.
