Na vest o smrti Mirčete Vujičića, glumca:TO ME JE ODUŠEVILO ZA ČITAV ŽIVOT

  29 oktobar 2020

Igrao je u 11 filmova. Puriša Đorđević mu je poverio glavnu ulogu u svom filmu „Kros kontri“ . Potom je radio kao drvoseča. Umro je u 83 godini u svojoj rodnoj Pravoševi. A pričao mi je tog žarkog leta 1998. u svom domu za emisiju „Moj svet“ Radio Polimlja:“Sviđalo mi se to da budem glumac. U „Sutjeskoj“ sam davao raport pred Titom kaga je glumio Ričard Barton. Teško mi je da gledam svoju sliku iz onih dana, ne volim više da se sećam“...

Moj domaćin je pojava koja se pamti. Priča bez sentimentalnosti, tečno i odsečno. Dok slušam fascinirajući bariton, savršenu dikciju, shvatam zašto je glumio u 11 filmova. Svo vreme gledam šake mog sagovornika. Nikad takve snažne nisam videla. Želim da se ponovio susretnemo da bi i on mene-video. Jer imao je kataraktu na oba oka i bio je gotovo potpuno slep. A pričao mi je:

images

„Pravoševa u kojoj sam rođen bila je zabačeno selo, bez puta. Odrastao sam u mukotrpnim uslovima života. Oženio sam se dobro rano da bih majki pomogao jer je otac bio nesposoban za rad. Onda sam otišao u vojsku. Bio sam dobar vojnik, uvek za pohvalu. Posle dve godine dođem iz vojske, nastavim posao kući, rodilo se dvoje dece, treba para, a para na selu nema. Mislim o zaposlenju. Trebalo 1968.da se obavi neko avionsko snimanje sela, svratili neki geometri u našu kuću i dobijem posao da im pomažem. Baš se tada snimao u Pravoševi film“Nizvodno od sunca“ reditelja Fedora Škubonje. Staša Borisavljević, njegov asistent, me je stalno sretala kad sam išao na posao i pita me jedan dan da li bih odigrao ulogu Međa. Zapazila me, veli, kao fotogeničnog čoveka. Znao sam šta je film.Pre toga sam ja u vojsci gledao filmove. Pitala me jesam li pismen. Jesam, velim, imam četiri osnovne. Pita kako pamtim tekst. Velim: dobro, čim dva puta pročitam strofu, zapamtim. Naprave probno snimanje i kad su videli moju sliku, prolomio se aplauz u ekipi. Za mene je to bilo jedno iznenađenje ali mi je bilo drago. Kad su mi isplatili dnevnice ja tolike pare nigde nisam mogao zaraditi tada. Olivera Marković je bila fenomenalna i na rečniku i kao umetnik. Gidra Bojanić je bio opasan glumac i Aleksandar Gavrić. Bio sam sa ekipom na Festivalu filma u Puli, poklonili smo se publici i meni je to bilo jako drago, da sam tu, sa tim ljudima, ja jedan naivni seljak. Posle mi dođe poziv od reditelja Puriše Đorđevića da igram glavnu ulogu. Partnerka mi Milena Dravić. Bio je to film „Kros kontri“. Tu su bili i Ljuba Tadić i Neda Arnerić, Ružica Sokić. Ja nisam brljao tekst, najvažnije je dobro paziti i nemati tremu. Ja i ne gledam kameru, a knjiga snimanja mi je rekla šta treba da radim. Najgore mi je bilo da plačem. Ali to šminkeri naprave, uštrcaju ti kapi. Ljubavne scene nisu bile bezobrazne, nije bilo neke golotinje, a Milena je uvek bila drug da pomogne. Trebalo je da idemo u Kan na festival. Čak sam i pasoš izvadio. Ali iskrslo je nešto politički, film nije mogao da ide. Eno mi ga pasoš, još stoji. Tražio sam dobar honorar jer sam slučajno video Milenin ugovor, inače bih ja tražio mnogo manje para, ne bih znao. Nisam ja razmišljao o nekom autu, samo o selu i kući. Kupio sam prvi radio. Sviđalo mi se da budem glumac. Da nisam bio familijaran, produžio bih karijeru. Igrao sam u 11 filmova za četiri-pet godina. Moja porodica je bila srećna. Malo je ženi bilo neprijatno, ali dobro je da je bila sa sela, nije bila probuđena tada, a danas bi se sigurno razvela. Bila bi ljubomorna, normalno. I ja bih bio. Selo je bilo iznenađeno, čitali su i oni novine, po neko me zvao glumac, ali ja to nisam volio. Nisam bio profesionalac i to mi je bilo kao ponižavanje. Nije mi to trebalo. Počeo sam da tražim posao. Ponudio sam se Šumskj sekciji u Novoj Varoši da radim kao drvoseča-motorista. Oni su u meni videli jakog čoveka, a to je težak posao, posle rudarskog najteži. I radio sam taj posao dvadeset godina, po snegu, leti i zimi, pešačio kroz šumu. Propali su mi zglobovi. Na Medicini rada u Beogradu nisu mi verovali da sam toliko izdržao ali su mi rekli da ne smem ni dana više. Tako sam otišao u penziju. Kad sam se zaposlio mislio sam da sam najjači čovek. Govorili su mi-polako, šuma je čudo! A ja mislim-šta će meni šuma!

Nije meni žao što nisam nastavio filmsku karijeru. Kasno sam počeo da se bavim tim sportom. Imao sam 38 godina. Nikad nisam želeo da živim u gradu. Gde niče, tu naviče! Sad sam oronuo. Ne vidim. Imam kataraktu na oba oka. Ipak, najviše me pogodila smrt sina. Imao je 33 godine i umro je na livadi od infarkta. Drugi sin mi radio u Sloveniji, pa ostao. Teško mi je da gledam svoju sliku iz onih dana. Ne mogu da poverujem da sam bio vitalan, jak, zdrav. Bio sam tvrdoglav, što naumim, ne odstupam. Ali život mi jeste bio zanimljiv. Nisma bio školovan, a dospeo sam do tog ekrana, do tih umetnika. To me oduševilo za čitam život. Ne kajem se ali i ne žalim što je prošlo. Samo da ne padnem na tuđe ruke. Vi me vidite kao još vitalnog čoveka?! E, tuj bi se Vi grdno prevarili! To je samo čovekova figura. Ne volim više da se sećam. Ne mogu. Za mene je to suvišna priča. Postajem nervozan kad se setim kako sam živeo i kako mi je sada. Možda se vidimo drugi put. Možda budem svežiji“.

(Iz knjige „Moj svet“, autor: Indira Hadžagić)

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

oglas totaltv

kasic markica1

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

novembar 2020
npusčps
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
2930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

5699761
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
523
5362
39000
142111
106305
5699761

Vaš IP: 3.238.147.211
2020-11-28 03:52