Na imanju Nedžiba Inajetovića u Ljiljcima kod Ivanja:MIR U HLADU ORAHA

  21 avgust 2020

“Navikao sam na ovu širinu, zelenilo. Najveći mi je merak proći kroz plantažu oraha. Hlad krošnji pravi neobičan ambijent. Aktivan sam, radim. Imam posla da nikad ne kažem da mi je dosadno ili da ne mogu da postignem”, kaže Nedžib Inajetović Beli, o životu na selu u koje se vratio nakon odlaska u penziju.

Na babovinu se vratio 2010. godine, a od kako je otišao u penziju 2018. godine, u Prijepolje ode svega dva – tri puta godišnje. Na prvi pogled neobična odluka za jednog uspešnog poslovnog čoveka.

“Rahmerli brat Rečko i ja nismo bili česti posetioci na imanju roditelja. Živeli smo za posao i nismo nalazili vremena. Zemlju smo dali na korišćenje rođaku. Međutim kad je on ušao u godine i više nije mogao da je obrađuje, odlučili smo da ne dopustimo da zaraste u ledinu. U Ljiljcima samo jedno domaćinstvo ima dve krave, a od Zebuđe do Lučica nema ni jedno govedo, tek nešto ovaca i koza, tako da seno koje bi sa ledine pokosili ne bi imali kome”, kaže Nedžib Inajetović, bivši knjigovodja, svima poznat po nadimku Beli.

Nekad se na hektaru zemlje, koliko su Inajetovići nasledili, sadio kukuruz i pšenica. Međutim, kako kaže Beli :

“Danas retko ko seje žito, pa je teško naći kombajn i mlin da se zrno samelje. Kako bi oplemenili imanje sa što manje angažovanja, odlučili smo se za orah. Kasnije smo uveli i druge sorte voća. Tako da je gotovo cela površina prošarana višnjama i trešnjama, kruškom, jabukom, šljivama, kajsijom i breskvom, a ima i nešto malo aronije, maline i povrća. Ništa ne prodajemo, a višak podelimo rodbini i prijateljima.”

Pa ipak, na imanju u Ljiljcima dominira plantaža od 50 stabala oraha.Za ovo koštuničavo voće karakteristično je neistovremeno sazrevanje muškog i ženskog cveta, pa su braća zasadila dve različite sorte kako bi ciklus oprašivanja bio optimalan.

AR ORAH FOTO 2

“U špaliru imam 25 stabala nemačkog Gazenhajma i isto toliko bugarske sorte Šejnovo. Kvalitetni su, lako se krcaju i lakše je klapljenje u odnosu na divlji orah, međutim rano je pričati o prinosu jer je prošlo tek deset godina. U toj gomili sadnica zalutala je jedna, ne znam o kojoj je sorti reč, ali kad ga vidiš u plantaži rekao bi - uh, mašala što je krupan! Ja ga zovem reklamni, jer je u ljusci prazan. Fino pakovanje a unutra mućak, ništa”, kroz smeh će Beli Inajetović pokazujući prošlogodišnje plodove:

“Ovo je sorta Šejnovo. Daje okruglast plod, ali sa manje ispunjenim, nešto tamnijim, jezgrom. A ovo drugo je Gazenhajm, kod kojeg je jezgro bolje popunjeno.”

Dok se spuštamo kroz redove svakojakog voća prema Limu, objašnjava da je životni vek oraha i preko sto godina i rukom pokazuje u pravcu jednog gorostasa koji dominira dolinom:

“Onaj orah je stariji od mene, samac, posađen blizu reke. Visok je skoro 20 metara. Takav džin u sezoni može da donese i preko 100 kilograma ploda u ljusci”.

U hladovini plantaže, priča da je orah, iako najmoćnije drvo među voćkama, takođe podložno raznim bolestima, što je iskusio prošle godine, kad mu je gnomonija desetkovala rod sorte Šejnovo.

“Oko 80 odsto roda je propalo, a i ono što smo prikupili bilo je slabog kvaliteta. Bolest se javlja nakon godine s vlažnim prolećem i letom, kakva je bila 2018. pa rod naredne godine bude slab. Zovu je i siva pegavost jer se na listovima i plodovima pojavljuju sivkaste i crne pege. Zbog nje list oraha opadne još tokom leta, pa krošnje kod osetljivih sorti ogole već u avgustu. Zaraženi plodovi opadaju a unutar njih nastaje jezgra koja pocrni i ima gorak ukus. Preporučeno je da se obolela stabla tretiraju zaštitnim sredstvima”, kaže Beli i optimistično dodaje:

“Ovogodišnji rod je manji ali se dobro drži. Čini mi se da su stabla savladala bolest iako ih nisam prskao. Teško je naprskati stablo visine preko 5 metara.”

Sa plantaže prilazimo Limu koji vijuga kraj imanja. Tu, na samoj obali zanimljiv kutak za odmor i rekreaciju.

“Iskrčio sam šikaru i uredio plažu na mestu na kojem sam se kao dete igrao.”

AR ORAH FOTO 4

Na njoj zatičemo Nedžibovu unučad kako uče da pecaju. Na ovoj plaži, priča nam,   prošle godine je “svakodnevno barem pedesetoro, što starijih što mlađih, dolazilo da pronađe osveženje”.

“Nekad su se za Prvi maj i po dva jagnjeta okretala, a roštilj bi radio bolje nego u pojedinim gradskim ćevabdžinicama”, priseća se Beli, a iz njegovih reči otkrivamo još jedan hobi. Splavarenje.

“Na ovoj plaži smo 1997. Ulvija Mušović i ja, sa prijateljima iz Novog Pazara, došli na ideju da se čamcima spuštamo niz Lim. Spuštali smo se od Kumanice, a naveče bi nas Rečko dočekivao sa spremljenim akšamlukom. Posle sam išao i na Unu, ali Lim je bolji za splavare, jer se manje vesla. Na Uni ima neverovatno lepih i uzbudljivih slapova, ali onda uđete u tišak pa mora da se vesla i čovek se izmori, a meni to ne odgovara”, iskreno će Nedžib.

Vikendicu je napravio 2005. godine na mestu gde je nekad bila štala, a bratu je prepustio roditeljsku kuću. Od tada je sa suprugom samo letovao u Ljiljcima, dok su zimu provodili u porodičnoj kući u Šarampovu. Tako sve do sve do 2010. kada su rešili da se presale na seosko imanje.

“Nisam dala pomenuti, da živim na selu. Kome trebaju Ljiljci neka ide, a ja neću. I onda pre deset godina, pozna jesen, zimnica završena sve spremno da se vratimo u grad. Pita me Beli - kad ćemo dole, a nešto u meni prelomi pa rekoh – ja se ne bih ni vraćala. Ne kajem se. Nije nam u Prijepolju bilo tesno, niti je zbog nekog neslaganja. Pre bih rekla zbog još boljeg slaganja sa sinom, snahom i unucima. Posle dve godine došao je i Nedžibov brat sa suprugom. Sredili su staru kuću, pa se danas na imanju okuplja i šira porodica”, kaže supruga Zahida.

Nedžib Inajetović je čovek od koga bi malo ko očekivao da će se vrati na selo kako bi tu proveo penzionerske dane jer ima zaista zanimljivu poslovnu karijeru.

Kao diplomirani ekonomista jedno vreme je radio u preduzeću “Rad”, kasnije i kao inspektor u Službi društvenog knjigovodstva, za koju kaže da je bila najbolje organizovana služba u socijalističkom sistemu. Radio je i u Poreskoj upravi odakle odlazi u privatne “vode”.

”Sredinom 90-tih, stidljivo se pojavljuju prvi privatni preduzetnici. Već dvoje, troje knjigovođa radi. Osetio sam da tu ima prostora i za mene. Vremenom sam skupio ekipu ekonomista koji su iskustvo sticali u nekadašnjim prijepoljskim društvenim firmama. Zajedničkim profesionalnim zalaganjem napravili smo prepoznatljivu agenciju “Ekonomik“. Od pre nekoliko godina firmu sam prepustio sinu i ćerki”.

Kaže da je knjigovodstvo veoma odgovoran i stresan poziv i da je valjda zato “jedva čekao” da u Ljiljcima, odakle je potekao, pronadje tišinu i mir. U Prijepolje kaže “ode samo na šišanje”.

“Čini mi se da nema sile koja bi me vratila u Prijepolje. U gradu nema prostora, sve je zbijeno, zaklonjeno zgradama. Navikao sam na ovu širinu, zelenilo. Svako jutro, okružen mirom , prošetam kraj Lima gotovo do Lučica. Najveći mi je merak proći kroz plantažu oraha. Hlad krošnji pravi neobičan ambijent . Da, i dalje sam aktivan. Imam posla da nikad ne kažem da mi je dosadno ili da ne mogu da postignem. Ako trebam u firmi nešto da pripomognem uradim putem interneta”, kaže Nedžib i posle kraće stanke dodaje:

“Ovde sam rođen. Tu ću i da zatvorim svoj životni krug!”

A.R.

Marketing

oglas totaltv

kasic markica1

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

oktobar 2020
npusčps
123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

5534223
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
1355
3045
16842
83189
126896
5534223

Vaš IP: 18.232.146.112
2020-10-24 16:29