U doba korone: NIKO NEĆE URANITI

  02 maj 2020

Iako je 2.maj, kada su Prijepoljci decenijama odlazili na svoje brdo iznad grada zarad proslave 1.maja, već godinama od toga nema ništa. Nema Prijepoljaca ili...

Pod tišinom osvanuo 2.maj ove godine koju izjeda korona virus. Pvog maja svi smo bili zaključani i radnici i neradnici zbog zabrane kretanja koja traje već skoro dva meseca. Tako se prvi put od 19.veka dogodilo da 1.maj prođe bez obeležavanja ovog datuma širom sveta. Kod nas je to već godinama uglavnom „roštiljsko“ zalivanje u skladu sa klasom koja je obesklašena već 30 godina, a u svetu mahom demonstracijama kako bi se skrenula pažnja na one koji teško rade ili one koji ne mogu da ostvare svoje osnovno ljudsko pravo-pravo na rad.

20200501 080014

A Prijepoljci, iz nedokučivog mi razloga, Praznik rada, nikada nisu proslavljali uobičajenim urancima koji su mahom svuda bili 1.maja kada se demonstriralo, pa onda malo izletovalo i okupljalo širom jugoslovenskih, balkanskih, evropskih i svetskih prostora. Uvek je ovde uranak bio 2.maja. Dobro, de, ali bio je. I znalo se da je u čast 1.maja. Čak i onda kad nije smelo da se zna jer se zbog toga išlo u apsanu. Nekada to bilo. Davno.

Prijepoljci su voleli da odu na Ravne (uvek je to izgovarano „Naravne“). I to među boriće. I uvek je to bilo uz tepsiju pite za poneti, ćevapčiće, mlado jagnje i mladi krompir, mladi luk, ma tatlije...I uvek je to bilo uz kakvu harmoniku, može i tambure, uretko ćemane, ali uz bubanj i def...Među borićima orila se pesma po vazdan i noćcu celu...Šta se pevalo...Eh, onako meraklijski, sve glasnije kako dan odmiče:“Meha, majka, rano oženila“...Pa, ona.“Snijeg pade na behar na voće“...“I o „Mojćevčiću“ i ona „Kaharli sam večerala nisam...“. Sećam se „s ranih zora“ u kućama se „peklo“, „mesilo“, „kuhalo“, pa ona užurbanost, pa dovikivanje, pa nervoza, pa da se šta ne zaboravi. Znalo se ko gde ide, gde je čije mesto međ borićima, još mladim.Činilo se nikad stići kad onako kreneš uz Ravne. Svako nosi ponešto što može. Osim vode jer se ona donosila sa Šajtova. Pa se onda rasprostru deke, pa se onda naloži vatra, pa se iznose „čerezi“. Svako ponešto, pa se krene, uz smeh, prepričavanje, pa se mezi, pa se popije po koja. Ko je imo fotoaparat taj je bio-neko! A malo ko jeste, pa je majstor Šahin Zekić imao pune ruke posla za uranka.

1470053 875738685799596 1269733975590257958 n

Mi, deca, jedva bi čekali da stariji malo zaborave na nas. Onda pada žmurka, pa skrivanje oko borića, pa malo fudbala, pa onda je došao i badminton, leteći tanjiri...A najradije smo išli na vodu, putićem do Šajtova.

Nekako taj prvomajski uranak 2.maja urezao se duboko u sećanja Prijepoljaca i često se prepričavaju dogodovštine, ko je najviše popio, koga su nosili, ko je prespavao...Bilo svega, a najviše radosti i smeha. Oblačile su se bogme najlepše haljine, vodilo se računa da na uranak niko ne ode „kako bilo“ u nekim traljama i pokućnicama. Prijepoljci su držali do sebe, bila je to neka čaršijska skromna uljudnost i gospoština koja je davno nestala kako je nestajalo i te neke komšijske susretljivosti. Grad je šireći se postajao sve manji, pa su i navike poprimale neke nove sadržaje koji više nisu nalikovali na one sa uranaka. Posle su počeli „s autima“ da praše do vrh Ravana. Ta malograđanska, skorojevićka potreba da se „pokaže“ se ima, može se , vidi me, ta bahatost prostaka, bez stila, uništila je i tu priču o izletima i urancima na brdo iznad grada koje je oduvek bilo izletište o čemu svedoče i kuće za „izlet“ koje su nekada gradile ugledne i bogate prijepoljske familije kroz vreme...Od nih ostaše tek dve ili tri da svedoče ako ima kome...

221039 203072409732897 7099304 o

Čemu vakat, tome i vreme.

Već godinama nema od te priča ništa. Sve nekako do sredine devedesetih još se pokušavalo obnoviti ali je pesmu odavno zamenilo nadmetanje u glasnost nosača zvuka...Odavno je muzički ukus nametnula „ružičasta“ televizija i zauvek potisnulo dobar ukus.

No, ovo je vreme koje ljude odaljava, a ne približava. Ko ima neku fotografiju iz porodičnog albuma još je bogat jer ima sećanja. Dolazi neko drugo vreme, vreme bez ljudi. Teško će znati buduće generacije šta znači „ljudski“ i ono „ s ljudima“ i ono „ sve što je ljudsko nije mi strano“. Baš to postaje sve „stranije“.

Indira Hadžagić

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Bajramske čestitke

Marketing

kasic markica1

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

avgust 2020
npusčps
1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

5222926
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
8332
3492
11824
19759
161456
5222926

Vaš IP: 34.200.243.114
2020-08-04 12:46