На данашњи дан: “ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА” У „ПРОКЛЕТОЈ АВЛИЈИ“

  13 mart 2020

Пре 45 година умро је Иво Андрић, писац. Нобеловац. Југословен. Зашто је паланка „ситничава и завађена“ . О „најезди фукаре“...

Боравећи у Италији, у периоду настанка фашизма, он пише сјајни есеј “Рађање фашизма” у коме запажа:

-Паланка завађена и ситничава као свуда у свету нашла је полузакониту формулу за своје старе мржње и зле инстинкте.Цео тај свет новајлија почео је безглаву хајку за новцем и частима, искоришћавање положаја, уцењивање, један одвратни кан-кан скоројевића и пробисвета. Све су то била брутална, неинтелигентна лица виолентних паланачких типова. То је била мрачна и сирова провинција која је дошла у Рим жељна борбе и власти. То је било наличје комунизма који није успео, најезда фукаре и скоројевића”...

А „Травничку хронику“ ваља свако мало читати поново:“ Неколицини моћних на врху треба безобзирно ласкати, а осталом свету показати само силу и презир. Шта ће ти сиротиња? Они не дишу својом душом већ слушају дах господара. Увек се господа прва искваре, а раја само прихвате. А кад се отме и похаси, тражи другу рају. Кажете да ћу сагорети брзо и бескорисно и да ће остати иза мене само пепео? Ако. Значи да је барем било ватре. А иза вас ће остати само балав траг као иза пужа. Поносни људи привидно често страдају због свог поноса али им баш понос помаже да поднесу свако страдање. А варошица та подсећа на устајали рибљак са шаранима. Мало воде. Тешко, загушљиво. Свак је сваком бескрајно досадан и на сметњи“.

Непревазиђене су сентенце Ива Андрића, забележене у “Знаковима поред пута”.

О духу балканских народа:„Понекад се човек пита да није дух већине балканских народа заувек отрован и да можда никад више неће ни моћи ништа друго до једно: да трпи насиље или да га чини. У тешким и немирним временима могу још некако да се одрже брзи, лаки и насртљиви људи али онај ко је оптерећен савешћу, гађењем од сувишне блискости и честог додира са људима, ко се стиди и оклева да каже добро о себи, а лоше о другима, кога машта заводи на доконе путеве, тај је осуђен унапред и изугубљен сигурно“.

О будућности држава:“Нема нарочито добрих, ни рђавих држава и влада. Али у постоје државе и владе које се, да би се одржале или да би постигле своје циљеве, служе оним што је ниже и горе у човеку и друге, које у исту сврху, апелују на оно што је више и боље, што још не значи највише и најбоље. У томе треба тражити критериј и по томе треба просуђивати њихове изгледе за будућност.

О духовном животу :“Знатан број неспоразума, сукоба и незгода у духовном животу једног народа долази отуд што многи непозвани и неспособни људи осећају потребу да брину народну бригу и да “стрепе” за будућност народа. То су људи који своје ситне и уске личности преносе на општи план у јаловој нади да би се ту могли задовољити, а са њом преносе и своје кратке мере и бедне рачуне“.

О малограђанском животу:“Пристао бих да живим, ако мора тако бити, међу дивљацима, на све бих пристао, само не на малограђански живот који никад ни у чему не показује ни величину, ни лепоту, ни праве радости, јер је у њему све отровано предрасудама и укаљано рачуницом која се увлачи до најскровитијих дубина људског живота, до у осмејак са којим човек човеку каже “Добро јутро”. А та рачуница није само бездушна, већ је и потпуно погрешна“.

О личном опстанку на Балкану:“У овим балканским земљама можете на два начина да се одбраните и одржите у струји живота и да људе присилите да вас поштују и – поштеде. Први је да стекнете толико новца и сигурних добара да вам нико не сме и не може ништа. Други је да покажете такву равнодушност према новцу, власти и сваком друштвеном сјају и успеху да вам опет – не може нико ништа.

О љубави према свом граду:“Они који заиста воле свој родни град, који су му верни и имају срчаности и стрпљења да остану на једном месту и онда кад све гони човека да тражи друго, лакше – само они имају дивне и свечане тренутке као велике награде за своју истрајност и оданост. У тим тренуцима се њихов често једнолични и тешки живот одједном преображава и бива раскошан, богат и заносно леп“.

Зато: „Будите радносни кад год налазите снаге у себи, јер тренуци чисте радости вреде више него читави дани и месеци нашег живота проведени у мутној игри“

ОН, ГОСПОДИН АНДРИЋ

Ih Ivo Andric V

Иво Андрић се родио у Травнику 1892. године. Мати Катарина била је, наиме, у гостима, тако да се Иво случајно родио у том значајном босанскохерцеговачком граду свога времена. Отац Антун је радосну вест примио у Сарајеву јер су родитељи будућег “нобеловца” били Сарајлије. И као што је кујунџијски занат био наследан у породици, била је и туберкулоза , па је Иво са две године остао без оца, те га је мајка, оставши без средстава, дала на старање сестри у Вишеград, где је ишао у основну школу, али је гимназију уписао у Сарајеву и већ тада почиње да објављује у “Босанској вили” као велики поборник интегралног југословенства. Добивши стипендију Хрватског културног друштва, почиње студије у Загребу, да би их наставио у Бечу и Кракову. Своју прву књигу објавио је 1918. године када почиње да ради као чиновник у Београду. Следи велика дипломатска каријера, најпре у Ватикану, потом у Букурешту, Трсту, Грацу, Марсеју, Паризу, Мадриду, Бриселу, да би 1930. године добио елитно место, односно био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа. У међувремену је већ написао бројне приче и песме. Југословенски оријентисан, одбија да му песме буду уврштене у националну антологију Хрвата. Пише:”Не бих никада могао учествовати у једној публикацији из које би принципијелно били искључени други наши мени блиски песници зато што су друге вере или зато што су рођени у некој другој покрајини. То је моје веровање од прве младости, а сада у зрелим годинама, таква се основна вредновања не мењају”. Пред сами рат, 1939. године, Иво Андрић постаје посланик Краљевине Југославије у Берлину. Акредитацију је предао лично Адолфу Хитлеру. Две године касније Андрић ће Београду понудити своју остваку. Није прихваћена, па је као опуномоћеник присуствовао у Бечу потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7.априла 1941. он напушта Берлин. Бива пензионисан али одбија да прима пензију. Живи потпуно повучено као подстанар. Одбија да Српска књижевна задруга објави његове песме, одбија и да потпише апел којим се осуђује отпор окупатору. У тишини своје изнајмљене собе пише фасцинантну “Травничку хронику”, а 1944. године окончава капитално дело“На Дрини ћуприја”. После рата, Андрић постаје председник Савета књижевника Југославије, потпредседник Савеза за културну сарадњу са Совјетским Савезом, члан Президијума Народне Скупштине Босне и Херцеговине. Члан је делегација које путују у Пољску, Француску, Кину, Совјетски Савез, а члан Комунистичке партије постаје 1954. годие. Тада је написао и ремек-дело “Проклета авлија”.

“За епску снагу којом је одликовао мотиве и судбине из историје своје земље “ Иво Андрић је добио Нобелову награду за књижевност 1961. године. Цео новчани износ од ове награде поклонио је библиотечком фонду Босне и Херцеговине. Превођен је на преко 30 светских језика. Умро је 13.марта 1975. године.

Индира Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

kasic markica1

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

april 2020
npusčps
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

4653510
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
1015
3927
10586
1015
151646
4653510

Vaš IP: 3.235.75.196
2020-04-01 09:16