НАШИ У БЕЛОМ СВЕТУ ВОЈКАН РАДОСАВЉЕВИЋ: АМЕРИЧКИ САН НЕ ПОСТОЈИ

  10 januar 2020

Наше горе лист, технолошки унапредио РТС,осмислио прву приватну телевитзију у Србији и пројектовао први дигитални земаљски пренос у Америци.

Онима који прођу пола света и целу Србију, није баш лако да дефинишу који је део живота оставио највише трага у њиховом срцу и који их најбоље дефинише. То се десило и Војиславу Радосављевићу, Београђанину по рођењу, а много више Пријепољцу, Ваљевцу, Новосађанину и Нишлији по васпитању и животном искуству.

До својих средњошколских дана, овај инжењер електротехнике, иноватор и пионир у области дигиталног преноса телевизијског сигнала у Америци, детињство је провео на релацији између ових градова и варошица да би своју дечачку зрелост остварио у Пријепољу, где је завршио гимназију код разредног старешине Суља Пашановића. Стасао је окружен пажњом свог ујака, познатог др Миша Досковића, онда су га ветрови живота одвели на студије у Београд а жеља за пословним изазовима и професионалним уздизањем до Њју Џерсија и Њујорка. Када је дошло време, пензионисао као руководећи инжењер ТВ станице АБЦ, канал 7 Њујорк, дајући свој инжењерски допринос најгледанијој тв мрежи у Америци.

Али, Војислав, или како га Пријепољци памте, Војкан, се још увек није скрасио, нити је коначно одлучио где ће да живи. Избор се „протеже“ од Београда и Њуџерсија, где су америчке погодности живота доступне. Сви „папири“ су ми амерички али срце му је остало српско, можда највећим делом пријепољско, па се одлука може наслутити. Док је не донесе, његови дани теку на ваздушној релацији Београд – Њујорк, исток – запад...

„Када резимирам свој живот, сматрам да је ујак, др Мишо Дсковић, пресудно утицао на формирање моје личности. Највише у смислу односа према људима који је био топао, добронамеран и људски. Толико, да сам хтео чак да будем лекар. Али, у Београду сам упознао Бранка Томашевића, који ме јако заинтересовао за електротехнику. Ту је било изузетно тешко „упасти“ јер су критеријуми били високи, највише због доласке прве генерације матураната елитне математичке гимназија у Београду, одакле су се регрутовали најталентованији математичари“.

Ипак, Војкан није одустао.

БИО ДА НАУЧЕН НА ПОМАЛО „БОЕМСКИ“ ЖИВОТ

„Мој начин живота се доста разликовао. Ти студенти су били научени да уче а ја, баш супротно, научен сам био да живим помало „боемски“ живот. Касније, када сам прегрмео тај први шок, опуштено сам и неоптерећено студирао, и достигао солидан успех до краја студија. Та времена памтим по добром животу јер сам био добро ситуиран а финансијска подршка је долазила са сваке стране.“

Пун искуства, Војкан Радоисављевић прича како је у Београду постизао добре резултате тако да је наставио постдипломске студије и почео се истицати у струци, посебно када се запослио у ТВ Београд и постао убедљиво најмлађи руководилац у том рангу.

„У домену технолошког развоја био сам проналазач јер сам радио на пословима унапређења система и уређаја. Ја сам их правио! Резултат су били конкретни уређаји који су унапређивали рад у телевизији, сигнал, слику, ширење мреже, домет...“

Тако је било до 91. године а онда је дошло до сукоба војске у Словенији и санкција које су означиле пропаст истраживачких и развојних пројеката.

„Због кризе престао сам да се бавим науком и прешао сам на системски инжењеринг. Баш у том периоду стигла је понуда из једне нове, приватне телевизије. Била је то БК телевизија. Идеја је била Богољуба Карића а ја сам добио пројектни задатак : да осмислим њен организациони и технички модел. Са становишта моје струке, био је то изазов на који сам одговорио са успехом. Касније сам радио и у ТВ „Политика“ где сам био заменик техничког директора“.

Ипак, то су године у којима су му биле ускраћене све могућности за научно истраживачки рад тако да је након 1999. године Војкан „преломио“.

„Уз то био сам некако и политички некомпатибилан, у држави је почела да влада несигурност, појавио се страшан улични криминал...генерално, нисам био задовољан“

Мало због будућности своја два сина а највише под утицајем супруге, „потегнули“ су породичне везе и обрели се у Америци.

„Тада сам већ био готов стручњак познавао сам истраживачки рад али и системски инжењеринг тако да сам веома брзо налазио послове. Нисам тамо био ни економски емигрант, добро сам зарађивао а ни политички, нисам тражио азил, једноставно нисам био задовољан овдашњим могућностима, условима и животом.Тих година сам баш пуно путовао, имао сам доста послова које сам уговорио у Београду а радио сам и у Њу Џерсију на пројектима модернизације технологија...Кад су пале куле у Њујорку, дубоко сам се замислио и дефинитивно одлучио да нађем трајније запослење у Америци“.

Први посао му је био у једној малој приватној ТВ станици у Њу Џерсију. Ту се, како каже, ухватио у коштац са пословима дигитализације земаљског преноса.

АМЕРИКА ТЕ ПОСТАВИ НА МЕСТО КОЈЕ ЗАСЛУЖУЈЕШ

„Власник је желео да унапреди телевизију а на снази је био закон по ком су све тв станице морале да пређу на дигитализацију. Када се у Америци изгласају прописи, ко може укључи се у трку, ко не може, једноставно нестане са привредне мапе.

У августу 2002. године успео да осмислим тај дигитални пренос тако да је емитован први такав сигнала у Америци и у свету. Омогућио сам да се та мала телевизија прошири на драстично веће подручје гледаности од предтходног и да постане миљеник америчке администрације. Био је то почетак дигиталне ере у свету и први показни пример како треба да се ради, доказ да је дигитализација могућа. Уз још неколико технички иновативних пројеката, то је и мени донело огроман стручни углед у професионалним удружењима. У Америци вам нико ништа не даје, тамо се све осваја, тамо се стручност и знање доказују“.

Након тога Војкан Радосављевић прихватио је посао у Њујорку у америчкој ТВ мрежи АБЦ, каналу 7, која је задњих 40 година једна од најгледанијих тв станица у Америци.

„Тамо сам постао један од 6 руководилаца инжењерских пројеката у станици. До пензионисања сам радио на модернизацији која је требало да обезбеди максималну поузданост емитовања, и наравно, минималан број трошкова, тачније запослених. А техника управо то и ради“.

Сада, када се пословни круг, на неки начин, затворио, Војкан може да сумира доживљено. И аналитички, као стручно лице и срцем, као емотивно биће.   Ми и „они“. Где је лепше?

„Видите, амерички народ није исто што и амерички медији, што ми овде генерализујемо и банализујемо. Њихова култура је другачија, али су начела слична.У суштини то је пристојан и добар свет. Они, рецимо, не схватају да неко може да седи у кафани по 3,4 сата, да би разговарао, дружио се. Иду и они у ресторане, наравно, али то су кратка, инстант дружења. Као и ми, воле децу али настоје да их што пре осамостале, да почну да раде, да сами сносе своје трошкове за разлику од нас који смо им привржени до посесивности. У Америци су личне слободе врх, осећај за правду је јако изражен, такође, брига за мањине до мере која се може назвати терором мањине, максимално су заштићене жене по родном и сваком другом критеријуму а врхунско образовање је већ, прави луксуз“.

Интеграцја у америчко друштво, прича Војкан Радосављевић, је врло једноставна.

„Американци су дружељубиви и спремни да помогну, научени су да прихватају друго и другачије, дозвољавају ти да донесеш своју културу у њихов свет и сачуваш је. Што се тога тиче, да Америке нема, требало би је измислити. Наравно, има она и своје апсурде... Само, амерички сан, не постоји. То је, заиста, само сан. Тога су свесни и стари Американци и жале за тим временима: породична кућица у цвећу, четворо деце, кућни љубимац, жена посвећена деци и супругу који зарађује, то не постоји. Просечан Американац мора да ради најмање два, чак три, посла да би могао да сервисира трошкове и да издржава породицу. У Америци се јури за парама, за шансама које мораш сам да ствараш, нико ништа не нуди, ти си тај који се препоручујеш квалитетом, радом. Америка те врло брзо стави на место које заслужујеш. Ако немаш знање које је тржиште спремно да плати, никад нећеш радити у струци, можеш да имаш сто факултетских диплома. Али ипак, живот је тамо добар, систем је уређен, нема импровизација, проблеми се решавају... У Србији, с друге стране, добијем оно што ми недостаје. То су дружења и квалитетно губљење времена. Нигде се лепше не губи време него у Београду, па и овде, у Пријепољу.

Ја сада више пажње поклањам коренима. Зато сам често у Пријепољу.Желим да повратим имовину која је неправедно одузета Досковићима. То је била породица која је имала континуитет, која је годинама увећавала своју имовину...Желим да је вратим и да је доведем у функцију да покажем ту снагу континуитета својим синовима“. А о томе колико му је овај град на срцу, Војкан каже: „Надам се вашој скорој посети у мом будућем, скромном, кућерку на Шеховини“...“

М.Ц.

Memnuna Cmiljanović

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

soko

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

januar 2020
npusčps
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

4347680
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
3126
3319
6445
137597
145111
4347680

Vaš IP: 35.172.195.82
2020-01-28 22:58