Kad grad menja „lični opis“:RUŠENJE SEĆANJA

  28 jun 2019

To nisu samo lične priče jer su i urbane, pošto je u njih „pohranjena“ mala istorija grada.

Nostalgija ima često konotaciju koja upućuje na „patetiku“ na „žal za prošlim“, na sentimentalnost. Od kada sam( a ima tome „ihahaj“ godina) pročitala stih iz jedne pesme divnog Jevtušenka „Sentimentalnost nije slabost, nego zločin“ držim se podalje od definicija nostalgije. Ali zato gajim sećanja. To je vezano za kontinuitet življenja, za tradiciju, za porodična predanja jer ovaj grad je i moja „porodična“ priča. Elem, desi se to da u isto vreme ruše dve kuće koje su direktno vezane za ta sećanja. Na Prijepolje kakvo beše, na ritam gradića u kome su se svi od Vakufa do Šarampova poznavali, na neke navike, na pozdravljanje, na poštovanje...Kako sam odrasla u ulici koja nosi ime dragog mi pesnika Radičevića, a koja se nekad zvala Šećer sokak, na čijem kraju ili na početku su džamija i crkva, nekako smo svi, pa i ja, bili veoma vezani za parkić koji je kultivisan „dobrovoljnim omladinskim radom“ pedesetih godina prošlog veka. Celo detinjstvo nekoliko generacija provelo je u tom parkiću. Mnogi su se upravo iz tog parkića odvozili na –bračna putovanja, posle večeri i noći provedenih u šaputanju i ljubavisanju na klupama. Prozor mi kuće, šta ću ja tu, gledao na parkić, na klupe, na nekada veliku žalosnu vrbu i na nenadmašni dud.

Ih Rusenje 1

Igrali smo se tu, brljali se od duda, tražili detelinu sa četiri lista, jeli neke sumnjive crne bobice nekog grma, crtali školicu, imitirali junake filmova, najčešće kaubojskih, pravili ljuljaške leti, a bunkere za grudvanje zimi...Parkić je bio na idealnom mestu, skriven od očiju, a u srcu grada. Tu je bila i ta kuća ispod čijeg smo se stepeništa sklanjali dok ne prođe letnji pljusak, igrali lutkicama, skrivali u hajatu kad se „žmurilo“, virili kroz niske prozore iz radoznalosti. Menjali su se stanari i ja jedva više imena da se setim nekih od njih...Ali Potežice su tu kuću čunilo mi se baš “ljubomorno” čuvale…Eto, ovih dana, prolazeći ka roditeljskoj mi kući, vidim kako ruše tu kuću u parku, dotrajalo sećanje na detinjstvo i odrastanje. Prisetim se kako su onomad asfaltirali Šećer sokak, kako je bilo „trasirati“ trotoare jer se moralo „čomnuti“ od ličnih posede ali takvo vreme bilo-društveni interes je bio iznad ličnog. Pored te kuće beše najuži trotoar u celoj ulici. Jedva ako je i stopa mogla stati. Ovih dana, za nekoliko sati, nesta kuće iz parka sa drvenim spoljnim stepeništem,sa drvenim stubovima koji su „držali“ sprat, nesta malih prizemnih drvenih prozora...Istina, park već odavno nije park, već nešto nedefinisano što služi da vlasnici pasa „istresu“ ljubimce ili da vlasnici „konja“ parkiraju. Deca se sada igraju na ulici, odavno ne više u parku. Igre su se promenile. A ja se sećam da me je moj drug i komšija Goran Glušac učio baš tu da vozim biciklo, da sam se s Mikicom tukla i da sam klikera igrala s Miščetom, Beka mi posudila svoje rolere da naučim da vozim, a Bilja je bila „Vinetu“ u našim igrama zbog gustih pletenica, sa Mirom Babovićem igrala sam čuveno finale u badmintonu!

I taman se setim da je Prijepolje pre Doma revolucije i prostora koji je kultivisan u veliki park, imalo ta tri gradska parka: u Vaklufu, taj „moj“ u centru grada i onaj u Šarampovu. Mislili su tada Prijepoljci da imaju „grad pun parkova“ i to beše kao zaštitni znak Prijepolja!

Šta će se graditi umesto kuće u parku?! Neka druga kuća prilagođena novim vremenima i ukusu novih Prijepoljaca. „Za nove lovce nova i lovišta“, što bi rekao pesnik Brančilo.

Ih rusenje park 2

I taman mislim na pesnika i pesmu, kad ugledah da se ruši još jedna kuća iz mog detinjstva ali i iz urbane istorije i sećanja Prijepolja. Beše to masivna i lepa, velika kuća na Glavnoj ulici. U toj kući bila je u stvari prva posleratna Apoteka. Tu su se kupovale raznorazne mirisne i ostale drangulije, pohranjene u velikim bocama i teglama, imala je i vaga sa najmanjim tegovima na svetu da se ponešto „retko“ izvaže. Moji roditelji, frizeri na Glavnoj ulici, bili su, po prirodi posla ali i po svojoj otmenoj prirodi, stalne mušterije. Kao tatina i mamina kći bila sam često u apoteci.

Ih Rusenje 2

Bila sam opčinjena tajanstvenošću tih staklenih boca sa mirišljavim tekućinama. Potom, kad sam malo poodrasla, mama mi je ukazala poverenje da odem do Apoteke i da joj kupim njen omiljeni parfem- parišku „Crnu mačku“. Imala je za to specijalnu minijaturnu staklenu bočicu u obliku grozda. Bila je sasvim šik, ne veća od nekoliko santimetara. Parfem se tako kupovao i čuvao i mirisalo se sa dve kapi tamne tečnosti...Bilo je skupo i retko. Bila sam mezimica teta iz apoteke. Ta kuća bila je i na korzou i ono što joj je davalo posebnost su dvoje starih koji su svake večeri, bez da su ikada propustili, stajali svako na svom prozoru i kibicovali šetače. Behu to, za mene, nezaboravni likovi divne sedokose bake i deke Pajevića. Odrastala sam uz taj njihov pogled, šetala kasnije i sama ili išla u Bioskop koji je bio udaljen svega nekoliko desetina metara. Mislila sam da oni svakoga znaju. Pa, ipak, nikada nisam čula da su sa nekim s prozora razgovarali glasno. Samo ono fino pozdravljanje kako dolikuje... Posle, eto, Bioskop je nestao sa Glvane ulice, nestalo korzoa, grad se osamdesetih godina prošlog veka sasvim preselio pored reke i oko Doma. Glavna je ostala pusta. Dvoje divnih starih ljudi iz Prijepolja kakvog pamtim je umrlo, ostala je ta kuća, za mene uvek posebna, fascinirajuća, lepa, sa tim potkrovljem kao iz priča...Godinama, kao redovni gost kafića preko puta, sedala sam na prozoru i gledala upravo u tu kuću koja je rađala potrebu da se ispričla priča kako bi se sačuvalo sećanje na lice grada kroz vreme.

ih rusenje apoteka

Neće biti više te kuće pored koje je bilo drvo sa jednom od najraskošnijih beharli krošnji u gradu celom. Biće nešto drugo, nešto novo, nešto po čemu će se orijentisati neki „novi lovci u novim lovištima...“. U međuvremenu, tragajući da bih pisala godinama te male priče o gradu, shvatila sma da je Prijepolje grad koji ne čuva svoja sećanja, u kome se ruši i zida, a ne zadržava urbana prošlost kako bi priča imala kontinuitet. Ovde sve počinje „ispočetka“. Govori to mnogo o mentalitetu ali i o prosvećenom gledanju na trajanje bez koga nema uspomena. A tamo gde nema uspomena nema ematije. A tamo gde nema empatije, nema grada. Neki drugi i manji i siromašniji i od nas umeli su da sačuvaju svoje stare kuće, hanove, retke primerke arhitekture kroz vreme i da ih pretvaraju u restorane, muzeje, galerije, pozorišne prostore, mesta za koncerte...Prijepolje nema toga...

Ali o tome, neki drugi put.

Indira Hadžagić

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

septembar 2019
npusčps
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
2930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

3756665
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
544
4148
11604
61660
161197
3756665

Vaš IP: 34.231.247.139
2019-09-19 04:53