Пре 70 година:„МОЛЕ СЕ ПУТНИЦИ ДА УКРКАЈУ...“

  07 jun 2019

ГП“Рад“ било је прво пријепољско предузеће које је основано после Другог светског рата. Годину дана касније основано је друго. Било је то „Аутотранспортно“ предузеће. Градски превоз Пријепоље је имало од 1963.године. А онда је дошла „транзиција“.

Прва сећања на прва та „чуда на четири точка“ у касаби Пријепоље почињу са сећањима и на прву банку. Наиме, Полимска банка у Пријепољу, чији је главни акционар био Светомир Борисављевић,набавила је половно путничко возило “Форд”. То је било прво такво возило у граду.

Мало касније, а исте те 1925. године, Дико Зиндовић и Мурат Садовић набавили су возило марке “Пух”.Мурат Садовић ће се затим уортачити са Милошем Петрићем да би били први који су основали такси службу, те су се они који су то могли платити брже превозили до суседних градова. Мурат Садовић је, у ствари, пре свих аутомобила, превозио пошту до Прибоја фијакерима и каруцама. А после “Пуха” који је искусни “поштоноша” набавио у Сарајеву, стигао је у Пријепоље и камион са 15 седишта. Потом је мајстор Мурат возио и “Шевролет”, па “Форд” како би њиме превозио пошту до Сјенице и Бијелог Поља. Све тако до 1941. године.

А како је грађанство путовало? Па, ретким аутобусима који су свраћали после труцкања прашњавим и кривудавим путевима каквих је, и таквих, било мало. Путовало се ретким камионима који су имали специјалне клупе за оне који би из нужде требало да брже стигну и опосле какав хитан посао у каквој већој и главнијој вароши.

Слично затичемо и после рата. Пошто су часовник имали ретки, време се одређивало према “пошти”, односно аутобусима који су били значајни пре свега зато што је њима стизала пошта у градове.

i874344

Решењем Народног одбора Среза милешевског пролећа 1949. године основано је Аутотранспортно предузеће. Од предузећа “Санџак” добиће неколико “трофејних” и већ ислужених немачких теретних кола “Боргвард” од по три тоне. Потом су из београдске “Ласте” послали један аутобус од 25 седишта и камион “Доџ”. Била су то прва “основна средства” првог аутотранспортног предузећа у овом крају.

Тако је кренуо превоз по лошим путевима и са лошим возилима, прво поште, а потом и путника, од Прибоја до Бијелог Поља.

Следеће, дакле 1950. године од “Тама” је набаљен аутобус са 30 седишта, а 1951. године предузеће је добило чак 11 трофејних “Доџева”. Њима су превожени и путници и роба и шта год да је за град затребало. Успостављен је саобраћај до Сјенице. Највећа тешкоћа је било одржавање тих и таквих, а углавном никаквих возила. Али – ваљала су...

Механичарска радња за аутобусе и споменуте “Доџеве” била је смештена у подруму куће Борисављевића. У почетку није било никаквог алата. Понешто је нађено код приватника али највише је скупљено по напуштеним немачким возилима којих се могло наћи дуж путева. У Ужицу је купљен први половни “дребанг” који није ни имао електромотор. Помоћу курбле су га мајстори окретали да би направили шраф или неопходан део. Кад је предузеће основано, радила су само три аутомеханичара: Раде Стељић, Милојица Пусулић и Рамиз Китивојевић. Аутотранспортно нема ни гаражу, па се све поправља под ведрим небом, и по киши и по снегу, чак и ноћу под светлошћу фарова.

ПРВИ ПРАВИ АУТОБУС

Први прави аутобус Аутотранспортно предузеће набавило је 1954. године. Уведена је одмах и трећа међуградска линија : Пријепоље – Титово Ужице. Иако је још 1947. године Пријепоље знало за само један једини аутобус - десет година касније биће их чак 11, уз чувену и ексклузивну линију: Београд -Бар, са ноћењем у Пријепољу.      

Град је тако постао отворен и за путнике који су свраћали на одмор у хотел “Полимље” јер је преко пута била и Аутобуска станица. Иако је било притужби понекад на ретку супу и неопране чаше – сви су волели да на тенане поседе на гласовитој тереси хотела са погледом на Лим. Кадрија Аландаревић, који је остао синоним за радника у билетарници Аутобуске станице, умео је да каже, а Пријепољци запамтили:

-Аутобус за Сјеницу, постављен је на станицу. Моле се путници да укркају у “Чепела”!

Кондуктери и шофери постаће најпопуларнији у граду. Они су били ти који су у касабу или варошицу која је почела да личи на град, доносили најсвежије приче “из света”, мало дотеране и увеличане. А било их је лепо слушати, те су многи маштали како ће у кожним јакнама сести за волан и бити “друмски вукови”. Једном речју -дасе.

Тако године пролазиле и стигле шездесете. На улицама је све већи број возила. Улице су, пак, не промењене. Још су то сокаци, па аутобуси имају грдне муке да смотају према гаражи која је биле у улици Нијазије Мусабеговића. Кажу да је тада било ризичније и теже стићи у гаражу него отићи и вратити се са неке релације.

Возачи аутобуса су били често неприкосновени шефови путницима. Они су одређивали кад има да се крене, колико има да се паузира, мајстор је правио ред у “својим колима”, ко сме да седи напред. Предност су имале другарице које се најгласније смеју. То су оне амбициозне сељанчице, тек опахнуте “напретком” које се необуздано кеслају, све необузданије што су ближе мајстору, док ручицом “кокетно” поправљају фришку трајну ондулацију, прву фризуру после посечених плетеница, а са колена малко задижу тергал сукње (које су овде звали сукнама) зарад мајсторовог “кибица”. А дуго се путовало тада.

Ih 70 godina Autotransportnog

Дан возача и аутомеханичара обележавао се 15.јанаура. Већ 1963. године постојало је у Пријепољу њихово удружење на чијем је челу био тадашњи директор Фехим Солаковић,а секретара је био Салко Капиџић. И те године, за посебне резултате и заслуге , ручним сатом су награђени возачи, мајстори: Џемаил Брбовић, Џемаил Садовић, Синан Садиковић, Милојица Жунић, те механичари, мајстори: Ибрахим Џанџановић Сутко и Недељко Голубовић. Свечаности је присуствовао и најстарији градски шофер, тада са свих својих 78 година, Мурат Садовић који је изјавио:”Само чувајте путнике и кола.То је за сваког шофера најважнија ствар у животу”.

Време одмицало. Беше то и време првих потрошачких кредита па се путовало и до Сарајева или Ужица да би се набавио намештај. Тако су стигли и први телевизори. На галаријима аутобуса.

Пријепоље је градски превоз добило још 1963. године. Линија је била од Бостана до Коловрата, тада индустријског центра. Аутобусом је управљао Џемаил Садовић, један од најстријих возача.

  1. године Аутотранспортно предузеће прославља 15 година рада и има тада чак 16 аутобуса капацитета 540 седишта и 16 камиона носивости 120 тона. Имало и 82 радника. Зарада у предузећу се за деценију и по повећала чак 20 пута. Имало пријепољско Аутотранспортно чак међуградске линија до Бијелог Поља, Београда, Сарајева, Скопља, Пљеваља, Сјенице и Прибоја. Неки возачи су добијали специјалне награде за пређене километре без удеса и поправки. Адем Селмановић је био награђен два пута од немачког “Мерцедеса” за однос према свом камиону. Раиф Гогић, који је возио на релацији Београд – Пријепоље добио је награду зато што је без оправке, са аутобусом марке “Охрид” прешао чак 153.000 километара. Награду му је доделило скопско предузеће и то је била прва награда додељена у Југославији за “неоштећену каросерију”. Те јубиларне године Аутотранспортно ће купити још 6 аутобуса и 6 камиона марке “Шкода” са “Гошиним” приколицама. Возила су била последњи модни крик са “транбус” кабинама и са два кревета за спавање. У Југославији су шофери заиста популарни и снимају се филмови о њима, новокомпоноване срцепарајуће песме их спомињу, а кафане крај путева добијају имена”Волан”.

Пријепољска Аутобуска станица, са перонима, у центру је града, крај лимског кеја, на ушћу и крај билетарнице пише велика реклама:”Путници, користите вожњу удобним аутобусима Аутотранспортног”. Ипак, почеле су стизати примедбе на кашњење, па на удобност, па на понашање кондуктера. Ни чистоћа није била јача страна аутобуса. Није, истина, ни путника. Све посећенији постаје станични бифе.

Карактеристична је била 1967. година јер се водила борба за реформе и један од ретких колектива који се трудио да запосли нове људе било је баш Аутотранспортно. То предузеће постаје милијардер. Има већ 190 запослених , а број аутобуса је 30. Камиони, пак, све више поревозе робу. Стизало је ново време...

А ОНДА „РАКЕТА“

Од 1969. године Аутотранспортно предузеће више се неће тако звати. Постаће један од погона Саобраћајног предузећа “Ракета” са седиштем у Титовом Ужицу. Прославиће тако 20 година рада као део новог колектива који је бројао чак 1500 запослених, чији камиони путују по Европи и Азији.

20190520 183238

Погон добија нову локацију, тамо преко Лима, а то за Пријепољце није више било Пријепоље. Стари, искусни пријепољски шофери су на годишњици причали неке анегдоте. Јусо Шеховић се сећао како је унутрашњу гуму “доџа” са којим је превозио путнике који су седели на клупама ,ноћу пунио сламом и ћебадима да би се некако докотрљали до Пријепоља и да не би заноћили у беспућу под ведрим небом. Или како је каросерија остала на путу а они возили “Боргварда” и тек приметили да нема путника. Џемаил Брбовић се сећао како је “положио” за возача. Дали му у Новом Београду “Џемса” да вози док је грађен нови град добровољним радом снажних момака, а кад је стигао у Пријепоље 1949. године Крсто Лучић, Раде Стељић и Вешко Делетић га убацили у тек добијени аутобус “Ласта” и рекли му да га мало провоза поред Лима. После сто метара рекли – положио си, возићеш ноћну линију од Увца до Бијелог Поља!

КАКО СМО ПАЛИ У „ТРАНС“

После смо „Ракету“ заменили за опет наш “Полимљетранс”. Док нисмо пали у транс. У том “транзиционом трансу” предузеће је приватизовано са све радницима и зградом и гаражама и аутобусима. Последице “транса” су брзо постале видљиве. Сагледавају се и данас у својој несагледивости.

Пријепоље нема више свог аутопревозника. Нема ни аутобуску станицу. Кад је измештена стара, нова никада није саграђена, већ је Железница уступала свој простор за паркирање аутобуса.

Где су сви они силни аутобуси? Они камиони? Тамо су. На уласку у град, одмах кад се прође депонија, намернике и оне без намере, дочекује поглед на „гробље аутобуса“. Слика која подсећа да смо некада били град, а онда је све почело да „хрђа“.

t8yu

Још се назире на гвожђурији коју једе време, оно „транс“. Иронија живљења. Неки би рекли да смо постали селендра кад смо „уступили“ градски превоз. Али ти „неки“ још с носталгијом препричавају приче о најбољем голгетеру „Полимља“ Хусеину Мекићу који би паркирао аутобус, ушао на стадион „Полимља“ у Вакуфу где је „стадион“ вазда остао као „топоним“ , рекао путницима да мало предахну док он не да неколико голова, па да наставе за Сјеницу.

Сада је време сасвим друго. Пријепоље је по броју регистрованих камиона и таксиста по глави становника вероватно у врху државе, а и шире. Некада, кад је пруга прошла кроз Пријепоље, говорило се како ће „мајстори“ остати без посла јер камиони неће превозити робу пошто је пругом јефтиније. Мајстори су зато гунђали на „машиновође“ што су писком „чорлучиле“ кроз лимску долину. А онда је „пруга“ занемела, возови се проредили, па неки нови клинци постају шофери камиона што језде друмовима. Нико их не зове „мајсторима“. Приче више нема ко да слуша. Кога занимају „муке по тахографу“?!

А аутобуси? Кад се иде на „организована „ путовања, онда се „наруче“ аутобуси који возе ђаке или какве групе на „излете“, „екскурзије“ и „туристичке туре“. Ми наших немамо више. Неко у невољи још чека да „наиђе“ какав аутобус. Само намучени житељи селендри по “коловозима” заустављају аутобусе у пролазу. Па ако их ко прими да их повезе до каквог града, добро и јесте! Одатле ће се лакше “пребацити”!

Индира Хаџагић  

 

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

oktobar 2019
npusčps
12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

3891352
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
1365
2072
36178
104136
92211
3891352

Vaš IP: 100.24.122.228
2019-10-20 18:36