125 godina od rođenja Miloša Crnjanskog: SENTIMENTALNI ANARHIST

  26 Oktobar 2018

Da je napisao samo „Seobe“ čitali bi ga kao lektiru lenji srednjoškolci. Da je napisao samo „Roman o Londonu“ bio bi drag snobovima. Da je pisao samo pesme, naglas bi ga recitovali rezignirani da bi potvrdili da je sve oko njih ovde „mizerija“

Prvi svetski rat ili Veliki rat zauvek je zapanjio mnoge mlade umetnike koji posle njega više nikad nisu bili oni isti. Dogodilo se to i Milošu Crnjanskom. Videvši sve te strahote kao austrougarski vojnik u Galiciji, pisao je:“Bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće.“ Pisao je o rezignaciji, izgubljenim iluzijama.

Eno ih u „Dnevniku o Čarnojeviću“, najpotresnijem lirskom romanu sa ovih prostora, nastalom 1920.godine. Duševni nemiri.

„Jesen i život bez smisla. Gde je život? Oko mene kulja velika ludorija rata. Rulja bolesnih i mrtvih. Pijana hrpa onih koji se sad bogate. Sve ja to vidim i gledam s osmehom. Nisam ničiji. Sve je tako smešno. Nemoćan sam, tužan i zamišljen. Ništa me više ne vezuje ni za dobro, ni za zlo. Ja držim moj mali život sav potrešen i uplašen u rukama. I moje oči ispituju, a ne priznaju ništa, ne boje ne nikog i ničeg. Ništa nema smisla. Sve je propalo u ove tri godine. Sve sam čekao da će još nešto doći u životu. Da sve ovo do sada beše komedija“. A lirika je u njemu. Pesniku jeseni, uvelog lišča, meseca. I jablanova. Valjda zato što su vitki kao on.

„Sve što sam voleo umrlo je vičući ime moje, a ja mu ne mogoh pomoći“. A smešio se na daljine jer „ umor mi u očima sja i sve što ištem od tebe to je časak-dva tišine, tišine“. Da li zaista veruje ili je pesnička poza da „niko nema časti, ni strasti, ni plamena dosta „ da njega voli?“ Najviše voli da se „svetu nasmeje“. Ali strah je u toj mladosti koja je izašla iz tog Velikog rata koji je zabio kandže u nju.

„Taj strah, to je plah, isprekidani dah, kojim bi nekud dalje, sa ovog sveta, u Slobodu“. Jer „ naša je strast gurnula u propast laži, novac, zakone i porodicu, od poniženja nam je klonula glava“.

Nazvali su ga „sentimentalni anarhist“, jer je mnoge (malo)građanske vrednosti toga vremena dovodio u pitanje. Grizlo ga. U njemu se mešalo gađenje i prezir.

„Sećaš li se kad smo išli, sve ulice noću obišli po kiiši. Stid nas beše domova cvetnih, zarekli smo se ostat nesretni, bar ja i ti“. Putovao je. Pariz, Beč. Gradovi Nemačke i Italije.

„U mirisu Pariza najlepše što sam osetio jeste bezgranična ljubav i bezbrižnost“. U Beču se divi Operi. Voli balet. Spominje tragičnog pesnika Trakla, još dečaka, smrvljenog u ratu.

Miloš Crnjanski je gimnazijski profesor ali i ataše za štampu u Kraljevini Jugoslaviji. Bio je u Berlinu i Rimu.

„Nama jedino može pomoći ako sve što je najbolje pošaljemo u novinare“. Zato da bi „nestala ona životinjska slovenska žeđ za obožavanjem“. Nije dovoljno obući se pomodarski jer valja tu „našu“ svetinu obrazovati „kakav se žaket oblači pre, a kakav posle podne“. On ukazuje:“ Mislite da je na Kajmakčalanu sve rešeno? Čekaju vas gorka iznenađenja“. I sam diplomata, opominje ovdašnje diplomate da moraju mnogo više dati novinarima od bedne plate, da bi Evropa drugačije gledala i ponešto saznala o ovim prostorima, jer se tada ne bi po pariškim novinama pisalo o „Kraljeviću Marku kao čehoslovačkom junaku, a o skulptoru Deškoviću kao ruskom vajaru“.

Onda još jedan rat. Drugi. Provodi ga u Lononu. Uzeće i britansko državljanstvo 1951.godine. Emigracija mu donosi posao knjigovođe u obućarskoj radionici i posao raznosača knjiga. Školuje se dodatno za hotelijera jer često živi od prodaje lutaka koje šije njegova žena. A onda će se vratiti u Jugoslaviju. Bila je 1965.godina.

U njegovoj nostalgiji, blista Beograd kao „kroz suze ljudski smeh“. Lamentiraće nad njim.

Sve će to stati u „Roman o Londonu“. Napisao ga je samo 5 godina pre smrti.

Šta je ta nostalgija?! Nije to samo prijatna, dokoličarski neobaveza čežnja za romantično obojenim minulim danima. Nostalgije je poremećaj u doživljavanju vremena i prostorea. To je „prokleta sposobnost da se svaki trenutak života već u času svog trajanja doživi kao prošlost“. A kad sve postane prošlost, kad padne u bezdan – nostalgija postaje bolest. Od te bolesti boluje Nikolaj u „Romanu o Londonu“. Zato on sebe doživljava kao lošeg glumca u amaterskoj predstavi, nekoj žanrovskoj brljotini koja se iz tragedije premetnula u farsu. A glumac, dobar ili loš, uvek je stranac.

„I tako, bez groba, veselost je neka u meni, rugoba.

I tako bez tela, duša mi je nevidljiva, nevesela.

Nije želeo da „posle snova“ ostane njegov trag.

„Slutim, još vitak, sa šapatom strasnim i otresam članke smehom prekrivene, ali polako, tragom svojim slutim, tišina će stići, kad sve ovo svene i mene.

I mene“.

Indira Hadžagić

.

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Novembar 2018
NPUSČPS
123
45678910
11121314151617
18192021222324
252627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2644835
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
2299
2867
8119
57633
108739
2644835

Vaš IP: 54.226.209.201
2018-11-21 19:33