U pesmi „Predosećanje budućnosti“ B.Petrović veli:“Bolje bit miš, no ne biti ništa.Kad gori čovek čitav svet se greje. Kad izgori čovek tad pepeo sve je“. No, proleće počelo. A pesnici ne vole proleće. Kako bi rekao T.S. Eliot:“Ljudski rod ne može podneti suviše stvarnosti“. Ali reći će i da „koraci odjekuju sećanjem kroz hodnik koji nismo birali“. A „smešno, pusto, tužno vreme pruža se pre i posle. Nadati se, bilo bi nadati se pogrešnoj stvari. Između topljenja i smrzavanja sok duše drhti.Ovo je vreme otpadništva“. G.Deržavin mislio kako „pritajena, zima od pogleda proleća se sklanja. Već vrtovi mirišu. Prijatelju, i sam svakoga dana menjaš lik svoj, ne drži te mesto. Promena je zemni zakon za nas, a put ravan često je brdo. Trgovina, imperija, slava-škode. Bogatstvo su zdravlje, zabava i čast. Sve ostalo je dim“. A Ljermontov kad vidi „razmrvljen led, s proleća“ kako se rekom kreće, tad „zla mašta tugu kuje“. Priroda se podmaluđe ali, avaj „to može samo ona. S obraza plamen divan sobom vreme već odneće, a taj koji pateć sniva, ljubav nigde naći neće“. A Pasternak bi da „iscedi vino iz noćne tišine“ i nazdravi“hartiji žednoj“ jer „proleće tako dolazi u grad sa topola začuđenih“. A Jesenjin ne može zaustaviti prolećnu noć:“Stoj, varati se...“ jer „radosti odleteše drage čim osetih šta im život sprema, sad u duši čuvstva su bez nade. Što je prošlo, povratka mu nema“. Šarmantni Francuz L.Aragon veruje u „proleće tela i rose“. To je kao „rasprskavanje očnih kapaka, onaj odisaj boja...“. Pa, ipak „svake godine pred ozelenjenjem bokora nestrpljenje, nepoverenje obuzima me pri povratku svake stvari: visibaba ili lala. Strepnja da ovoga puta ništa neće cvetati. Da mi je barem jorgovan pa da poverujem u povratak ruže. Kako je dugo ove godine to beskrajno iščekivanje ruže. Izmisliću za tebe ružu, za tebe koja si ruža neopisiva, pod okriljem ljubvanika koji od postelje ima samo svoje ruke“. Miljković je verovao da je „vatra dostojna proleća“. Rekao je „Evo cveta dovoljno smelog da miriše na praznom mestu i u uspomeni. Stvaran je cvet čija odsutnost miriše, a cveta već odavno nema“. A on, Rade D. ovako:“Varljivo proleće. Kad videh kako se poče u reci ogledati drvored, nagnuh glavu i ja. Iz vode čovek umoran i sed osmehnu se na me, tužnog pogleda“. A Vordsvortova ona:“Pa šta smeta ako je vedrina koja je nekada tako živa bila zauvek oduzeta mom pogledu sada. I mada ništa ne može da vrati onaj tren sjaja u travi i divotnosti u cvetu, nećemo žaliti nego ćemo i dalje crpeti snagu iz svega što je za nama ostalo. Crpećemo je u prasaučestvovanju kojeg će, budući da je već postojalo, zauvek morati biti u umirujućim mislima koje izviru iz ljudskog trpljenja, u veri koja prezire smrt, u godinama koje donose filosofsko poimanje sveta“. Sajfert bi pitao:“Šta osta od lepih trenutaka?! I odgovorio: „Bljesak oka, kap mirisa, dah na staklu, trunka suze i onda, verujte mi, skoro ništa. Poneki hitri osmeh i nekoliko reči uskovitlanih u kutu kao smeće terano vetrom. I još da ne zaboravim:tri snežne pahulje. To je sve“.
Nije još. Stjepan Mitrov Ljubiša zboraše, a ja pomnila:“Sjećaj se kad što ugodna obnoć sniješ, sve se pameću obdan povraćaš na milinu koju si sanjajuć osjećao. Od svega se pominješ, sve nađeš u pameti kao ukovano osim one čarobne divote koju je javje i vrijeme potmastilo“.
Indira Hadžagić
