Indira Hadžagić

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Čim se videlo da niko prstom ne mrda, da kazni nema jer se Odluka o javnim parlkiralištima ne primenjuje, glavna ulica, osim što je sa sve svojim trotoarima besplatni parking svih koji „opošljavaju“, ona je i auto pijaca „za džabe“. A kad je „za dž“, eto ih svuda...

 

Kolege su je izabrale za glumicu veka. Provela je 60 godina na pozornici. Svedok vremena. Pozorišnog svakako. Igrala je u svim pozorištima Jugoslavije, čak i u provincijskim. Dobila je sve nagrade. Jednostavno kaže:“Treba umeti lepo stariti“. Razgovaramo.

Zašto se knjiga o vremenu kome svedočite zove „Šaka soli“?

-So je neophodna čoveku kao što mu je neophodna pamet da bi na dve noge došao do kraja života. So je sinonim za mudrost. Kod nas se i kaže:“Imaš li soli u glavi“, pa se i treba uvek pitati-imaš li pameti! Budućnost mi je mala ali mi je prošlost dugačka. Provela sam život idući iz uloge u ulogu, iz straha u strah. Za glumicu je važan gest, glas, pauza. A iza svega stoji čovečuljak koji nosi svoju sudbinu i nema zlatne zavese.

Koliko ste sebi dozvolili da budete iskreni u knjizi?

-Iskrena sam onoliko koliko je ukusno biti iskren, pa je knjiga mera moga ukusa. Upijala sam život. Niko mi ga nije prevodio. Volela sam da recitujem, nisam volela račun. Igrala sam u školskoj predstavi „Laža i paralaža“ i slučaj je hteo da je izvedemo u Kolarcu i da je gleda veliki glumac Viktor Starčić. Prišao mi je i pitao:“Mala, hoćeš li da budeš glumica“?! Iz celog mog bića sve se sručilo u jednu reč:“Hoću“! Tad sam uhvatila pravu nit svog života.

Moj brat Bora Todorović nikako nije voleo da me vidi sa glumcima, bila sam zgodan devojčurak i on je govorio da treba da se udam samo za kralja Petra. Kada sam se 40 godina kasnije udala za Cvijetina Mijatovića, člana predsedništva Jugoslavije, rekla sam mu:“Boro, nisam, se udala za kralja ali sam u ovim uslovima postigla maksimum“.

Za mene je presudan bio dolazak Bojana Stupice u Beograd. On je sa sobom doveo velike glumce: Mariju Crnobori iz Zagreba, Stevu Žigona iz Slovenije, Savu Severovu, Branka Plešu. Moram priznati da sam sve učinila da ga zainteresujem, skupljala sam garderobu od drugarica da bih izgledala što bolje, ali on je bio uvek okružen zatvorenom grupom koja nije puštala novajlije. Tako je za naše poznantsvo bilo presudno jedno pile. Naime, Bojan je sa društvom sedeo u kafani i čekali su večeru. Ja sam sa svojim društvom takođe bila u istoj kafani i dogodilo se da je konobar pogrešio i pečeno pile, umesto za njihov, doneo je za naš sto. Mi smo bili siromašni, jeli smo geršlu, nismo se dvoumili. Tada čujem glas:“Ti baš navalila na moj batak“. Podignem pogled i ugledam plave oči moga Bojana.

Bojan je bio čudesno biće. Sjajan reditelj, sjajan kuhar, sjajan muž, sjajan intelektualac. Sve je radio maksimalno. Bio je vatra, plamen. Nikad ništa konvencionalno. Kad je nestao, osećala sam se kao knjiga kojoj je neko otkinuo sredinu, sve listove i ostale su samo korice.

Vidite, draga moja, svako mora da voli svoj život. Ja sam srela sve značajne ljude svog vremena. Krleža je bio praskav, vrcav, u gestovima. Imao je kolosalno pamćenje, divno je pričao. Andrić je bio sušta suprotnost: širio je mir, govorio je sporo, nikada velike misli nije izgovarao, bio je usamljen čovek. Meša Selimović je bio blag, topao, obožavao je svoju ženu i bio je potpuno pod njenim uticajem.

Moja karijera?! Eto, sećam se kad smo u Parizu igrali „Dunda Maroja“. Bila sam nepoznata glumica, igrala sam Petrunjelu, ali kad sam je odigrala prve večeri, dobila sam garderobu slavne Sare Bernar. To je bila velika čast koja je bila znak priznanja. Lepota je bilbord. Važno je ostati čovek i u bedi i u sjaju, i u slavi, bilo da si okružen ljubavlju ili zlobom.

Kako sačuvati duh?!

To je urođeno. Ali je pamet presudna. Nama je rođenjem dato da nam, bude lepo ali mi to ne umemo da uzmemo. Date su nam oči da vidimo lepotu, sva čula ali šta vredi nekome da prođe kroz šumu ako ne ume gledati, jer se lepota i radost prave od malih stvari. To su ti biserčići koji čine đerdan koji te krasi i štiti.

Gluma je težak posao. Ne možete ni da naslutite koliko. Glumac ima samo svoje biće, to je njegov instrument i svako veče treba potrefiti note da bi se čula kompozicija, a te note nisu napisane, one se traže svake noći kad glumac stane pred publiku i počne predstava. Glumac se mnogo troši.

Da li nešto nisam dobila što sam želela?!

Ja sam uvek dobila pre nego sam poželela!

Indira Hadžagić (Polimlje, 2002.)

Počela školska godina. Đaci krenuli, mnogo manje ustreptali i uzbuđeni od nastavnika. Logično. Oni „pimplaju“ mobilne telefone, igraju igrice, šalju poruke, „selfiraju“ sebe i grupu i to je to.

  „Било је паметније да смо развијали аграр и путеве, уместо што смо са села силну снагу покупили која није била ни сељак, ни пролетер. Штета што није било аграрне политике, него је било најјефтиније да запошљавају те људе са села у индустрију. То је велика грешка.

Predsednik istanbulske opštine Fatih Mustafa Demir sa saradnicima, predsednik turskog udruženja Prijatelji Sandžaka Salih Hadžifejzović, vlasnik uspešne kompanije koja proizvodi svetki poznatu marku bicikla i bivši poslanik u turskom parlamentu Husein Kansu, posetili su džamiju u Hisardžiku povodom završetka radova na njenoj rekonstrukciji za koju su upravo oni obezbedili donatorska sredstva.

Kompletno rukovodstvo opštine Prijepolje  danas je prisustvovalo konferenciji za novinare koju je sazvao predsednik opštine Prijepolje Dragoljub Zindović kako bi ukazao na netačno, subjektivno, tendenciozno i ucenjivačko informisanje pojedinih medija, pre svega portala.

„Праве се и преправљају спискови, ко је најпречи, а ко најзаслужнији да се запосли. Важи она-где год нађеш згодно место, рођака посади! У спискове се уносе цела села и засеоци. То више није списак за запослење већ списак за исељење целог села на градску територију“. А у привреди ради само ј е д а н економиста од 3800 запослених. (1965).

Za sada, članovi Opštinskog veća su preuzeli određene oblasti, a još detaljnija i preciznija zaduženja će uslediti narednih dana

 „Бићемо неспремни, а можемо да производимо добро воће, месо, млеко, млечне производе. Зато је катастрофална заблуда да је излаз и пут за развој Пријепоља ван пољопривреде“(М.Радовић)

„Широки народни слојеви наше сељачке земље непросвећени су и политички неписмени, а сељак у Санџаку има најгору слику. Глас народа из овога краја није никада могао бити глас сина Божијег, већ само глас вапијућег у пустињи“ (Г.Терић,1937.)

Између два светска рата Санџак је био најзаосталији крај у тадашњој држави. Без путева, мале вароши које су изникле из оријенталних касаба нису комуницирале чак ни међусобно, број становника у градовима би је незнатан у односу на број сеоског становништва које је било концентрисано у брдско-планинским пределима, најчешће подељених религијски, без икаквог међусобног контакта.

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Juli 2018
NPUSČPS
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2266881
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
156
1555
156
40818
92057
2266881

Vaš IP: 54.224.216.155
2018-07-16 01:21