Смрт на улици :„WANTED

  25 Februar 2017

Добар човек може се постидети чак и пред псом“.

Као у песми Сергеја Јесењина баш на главној улици жута керуша оштенила је седморо. Неко добар сместио их у кутију јер је ова цича, хладна зима, имала незапамћен број ледених дана. А они су се грејали  склупчани у право живо клупко малено. Ма, ко год би проша и имао снаге да погледа око себе у сред  минус 18 степени, насмешио би се, па би му се осмех заледио и давао топлину физиономији. Боље него онај горки тик који краси намргођена лица свакодневних пролазника, у граду где се смех, ваљда, сматра дрскошћу и изазивачком провокацијом, јер је „прст у оку“ смртноозбиљним и задриглим који су као „важни“ такови озбиљни. Бити радостан овде је сумњива работа. Овде се и деца опомињу да се не смеју гласно.

И прођоше ледени дани. Ојачаше, разиграше се малени из кутије, како то само псићи умеју. Умиљати, привлачили су чак и пословично озбиљне.

Субота, пазарни дан, беспотребна гужва коју стварају дуж главне улице безбројни аутомобили који се врете около без преке потребе. Није доба кад се џаковима купује. Нахрупило то, неуротична атмосфера, препуна људи, кеса, непроходних тротоара од паркираних аутомобила.

А онда...Крај контејнера, одвратног ругла давно пробушеног из кога цури ђубре и пепео на све стране, угледам велику керушу топлих очију како лиже једно од својих штенади. Помислим док се приближавам: баш мио призор, баш је брижна,  још се игра с њим, иако су малко и поодрасли, још брине. Кад се приближим, угледам један од најпотреснијих призора: на тротоару, на главној улици, лежи мртав малени пас, са раном на глави из које се цеди крв по шапицама, а она, керуша, лиже га упорно, мислећи да ће устати, да ће га топлином свога даха оживети...Само на тренутак подигне главу да би упрла свој тужни псећи поглед у пролазнике, тихо зајечала и тихо завијала и наставаљала да лиже крв са меленог тела псића кога је прегазио ауто! Нико није застао, нико се није осврнуо, нико није приметио! Ваљда је уобичајена реакција:“Пахче, боготи, ко пахче“!

Има тако тренутака кад мора да вас срце заболи. Ако имате и мало душе.

Кроз главу ми прођу све оне приче из читанке о псећој верности:“Бобиљ и Друшкан“, и та „Песма о керуши“:“Седморо је оштенила жутих  и до у сумрак грлила их нежно, а увече изашао домаћин тмурни и сву штенад потрпо у џак. А она је за трагом трчала и дуго је дрхтала незамрзла површина воде. Месец јој се учини као једно од кучића њених. Зурила је у свод плави, завијала болно за својима, Немо, пале су и њене очи псеће као сјај звезда у снег...“.

Потресно?

Јесте.

Ко је згазио пса на главној улици? Како је могуће згазити пса на улици где је дозвољена брзина да се мили у сред града?! Ко и како се бахати по улицама овог града, ко и како не мари ни за шта и ко и зашто све то толерише?!

Град је пун паса разних раса. Водају и пуштају по парку да се истрче и оне који се одгајају и обучавају искључиво за борбе. Опасни пси, ако се не контролишу и ако се не држе како закон налаже уз обавезну брњицу и кратки поводац. Верујем да се контролише али виђам призоре који говоре супротно. Много је и лепих, расних паса, које је неко оставио, истерао јер о псу ваља бринути као и о сваком живом бићу, то није ствар моде, скоројевићевских лудорија и фејзбук виртуалног фенсирања којекаквих неиживљених, неодговорних незрелих блесандера. Потресно је гледати дивног белог сибирског самоједа који је месецима  лутао, спавао поред продавница, гладан и сам, чекајући свог пријатеља, не верујући да неће доћи по њега. Та, зар пријатељ може оставити верног друга?!

Ко је ударио аутом малог пса и смрскао му главу на сред главне улице?!

„Како сићушан, како савршено обичан пас, без педигреа, неугледан али биће препуно живота и љубави“.

DOGVILLE

„Dogville“  је назив филма редитеља Ларса Фон Трира. Сурова прича. Ово је један од бројних градова у Србији где су се многи опарили пошто су били изуједани од стране паса луталица. Реч је о вишемилионским износима, не ретко је то бивало годишње и по десетину милиона динара. По неки су добијали и по неколико десетина хиљада динара. Оштећени били начисто: ем од уједа, ем ваља у парама проценити количину и висину претрпљеног страха, ем душевне боли. Ту адвокати, сведоци, лекари, а с друге стране  сам-буџет општине. Не може да се одбрани од толикијех које уједају пси које не смеш више тровати или пушком убијати по улици ко оно што смо ми умели. Побијеш, покупиш, па бациш на ђубре. Или отрујеш, па данима омиљени улични пас из комшилука, безазлен и добри друг клинаца, лежи у пени која му се слива из уста, трза се болно и дуго умире на ужас свих тих клинаца који су се с њим играли. Сад, може и без тужбе да се пас прогласи кривим. Још ако дође до злочиначког удруживања керова у чопор! Људи се лако споразумеју по питању паса. Таквих споразума само за једну годину склопљено преко 80, из буџета због тако финог споразумног договарања, исплаћено скоро 5 милиона динара. Све због паса што уједају унаоколо. Својевремено су одборници употребљавали и изразе „керећа мафија“ или „уједи задовољства“ за ову работу. Почело је 2009.године када је општина из буџета морала да исплати први пут тако велику суму,  7 милиона динара за „псећа уједања“. Већ наредне године изградња азила за псе нашла се у плану капиталних инвестиција, па је потом била одабрана варијанта прихватилишта паса за три суседне општине јер је јефтинија и коштала би 280.000 евра. Исте те године уједеним од стране паса исплаћено је из буџета по судским пресудама,  невероватних 15 милиона динара, 2013. то је било 12 милиона динара, а 2014.поднето је око 100 захтева за накнаду штете, а поједини уједени добили су и по 100.000 динара као надокнаду. О прихватилишту за псе нико више није говорио, азил се није помињао. Нема ни удружења грађана који би имали самилоси према луталицама, пружали им привремено уточиште, хранили, вакцинисали и удомљавали. Зашто пси нису чиповани?! Тада би се знали власници, те би они били дужни исплатити штету јер су занемарили своју животињу.

А кад човек уједе пса?! Кад човек згази пса?!

Наравно, емпатија није својствена онима који не негују емоције, који се не осврћу ни на шта око себе, мислећи само на себе, збијајући се међу своје. Исти се истима радује, а све што није тако исто или исмева, или заобилази или извргава осуди и злоби.  Али бахатлуку нигде краја нема. То се раширило ко епидемија. Бахатлук се може зауставити само ригорозним мерама које приписује једна заједница да би свако имао довољно простора и да не би угрожавао оног другог, ма шта мислио о себи и о оном другом. Та непристојност, немарност, дрскост, суровост, сировост постају наметнути и све више прихватљиви образац понашања . То се гура, то на тротоаре најахује аутомобилом док  пролазите, не марећи за вас,  очекујући дрско да се ви склоните са истог. Какве су то грдобе око нас?!

Смрт псића јесте повод да отворимо још једном озбиљна питања: зашто нема изградње паркинга у приоритету и капиталним инвестицијама? До када ће се толерисати паркирање по тротоарима, непрописно заустављање, пребрза вожња, забављање мобилним у току вожње, непоштовање собраћајних прописа на најужем простору града? До када ће се по главној улици у шпици кретати и заустављати ради истовара доставна возила, камиони и комбији? До када ће бити дозвољено „шврљање авутима“ око пијаце  у шпици пазарног дана?! Зашто се не донесе  одлука о режиму саобраћаја која би подразумевала забрану  саобраћаја  суботом од вакуфског моста до Велике џамије када људи иду на пијацу, а тај простор отворили као слободну зону продаје?! Па, пијаце су украси, живот, а  не срамоте градова!!! Има ли иђе икога да затражи да се заведе ред у овој области? Да барем понуди решења?! До када ће дивљи паркинг у сред главне чаршије, блатњав, прашњав, у рупама, уносити прави хаос и то на простору на који се гледа са прозора општинске зграде где седи општинска власт већ деценијама, а ни назнаке да се нешто помера кад је реч о аутомобилском терору по граду и терору власника аутомобила који ни сами не знају шта би и где би и како би. Милионе, као што предочих, потрошисмо на оне које пси луталице изуједаше  За те паре могао се изградити и азил и прихватилиште и ради хуманости и ради сигурности и ради заустављања трошења општинских, дакле пара свих грађана, у ову несхватљиву сврху. О јавном паркингу и гаражи за коју постоји пројекат да и не говоримо.

Шта се дешава у овом граду и са људима овог града?!

Паркинг није политичко питање. То је питање културе живљења, то је комунални објекат у надлежности локалне самоуправе. То није мрсомуђење коалиционих партнера који  деле неке политичке колаче по неким интересним сферама, како се то одомаћило, ко кад се иде на свадбу па се носи боца пића и коверта. Није ово ни за какво празноглаво надгортњавање доконих посијелџија који се „виду млого важним“ Доста је било тог трућања, провинцијаланог политиканства немуштих  политичких аналфабета. Бити на власти значи поспешити, култивисати, едуковати и тако омогућити напредак заједнице, ма како она проста била. До када ће трајати „олакшавање“ по буџету, а да нико не одговара?!

Смрт псића на главној улици је метафора. Она сведочи о ономе што нам се догађа, грубо, неодговорно, самодовољно, без довољно неопходног слуха за друштвене околности и заједницу која, ма како је бедна, заслужује бригу која потпада под надлежност  локалне самоправе. Живот човека не може се свести на преживљавање, сналажење и борбу за опстанак. То је својствено псима.   

Јесте, „пас вам указује дубоко поверење и зато се лако догоди да буде изигран и преварен“.

Не чуди ме што једна умна глава изјави:“Што више упознајем људе, све више ценим псе“.

Индира Хаџагић

 

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Januar 2018
NPUSČPS
123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
28293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

1862103
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
369
1701
6004
22495
44012
1862103

Vaš IP: 54.234.45.10
2018-01-18 05:19