Na đubrištu: KNJIGE ZA BACANJE

  12 April 2019

Na smetlište, zajedno sa dušekom, bačene su knjige iz nečije „privatne“ biblioteke. Rekoše, valjda po naslovima, da je sigurno umro neki „komunjara“

Ko i kada odluči da su neke knjige „ne važne“, „prevaziđene“, da su „za đubrište“? Potomci onih koji su te knjige kupovali, dobijali na poklon, čuvali, čitali, prikazivali, pokazivali? Potomci, zar, procene, da im je to „višak“, nepotrebno ili bezvredno nasleđe, bruka, ideološki beleg ili da su te knige prevaziđene, da samo “kupe prašinu”, da „to“ ama baš nikome ne treba.

Ta neznatna gomilica knjiga, bačena je kraj magistralnog puta, pored smetlišta, zajedno sa dušekom, onim starinskim, vunenim. Možete ispričati priču jer prvo što su me naučili roditelji, a kasnije nastavnici i profesori, a potom sam to čitala kod brojnih, jeste da se knjige ne bacaju! Naravno, ima i onih koji su lako zapamtili, a najčešće na “svoj način” interpretirali, pa (zlo)upotrebili ono „đubrište istorije“. Samo, teško je odrediti kad je nešto za đubrište, a kamoli za istoriju. No, kako živimo na prostorima gde su svi ili samozvani umetnici ili istoričari samozvanci, onda je jasno da to svako prema svom nahođenju, kako mu paše ili kako misli da će nešto „ovajditi -ofajditi“ zbori i pljuje za dnevnu ličnu upotrebu zvanu „nizdlakicu, nikad ne znaš ko će ti valjati“.

I, tako, kažem, ta gomilica knjiga koju je neko svrstao u nepotrebne i bacio na đubrište (istorije biće) upućuje na mogućnost da se zaključi da je neko umro i da su naslednici bacajući „ostavštinu“, zajedno sa njegovim starim dušekom, onim od vune, udobnim i zdravim, koje on ne bi menjao za svu ovu silnu izreklamiranu sintetičku udobnost, bacili i knjige koje niko više ne čita i koje nikome ne trebaju. Prošlo vreme „komunističkih“ priručnika, „marksističke“ literature i pisaca iz „onog“ vremena. Naslove briše kiša, sunce i prašina pored puta, onako izložene na dušeku. Mislim, barem su na dušeku, nisu u blatu. I među tim pobacanim sećanjima i knjiga Voja Terića, ovdašnjeg pisca, koji je napisao knjigu „Grad“. Vojo Terić je Prijepoljac, pisac, vrlo zanimljiv intelektualac. Ali oni koji bacaju ili ne znaju ili ih baš briga. Sve su knjige jednostavno proglašene nepotrebnim, smetajućim faktorom njihove užurbane svakodnevice, a tome je, bez pardona , mesto na đubrištu.

Sad bi neko rekao da je to najlakše kad nemaš gde s tim knjigama, nemaš prostora, ne čita niko. Rashodovano vreme, rashodovane i otpisane knjige i stigle do đubrišta kraj puta. A mislim, kako je neko, ko je posedovao te knjige, želeo da ih ima, učio iz njih, saznavao, držao pod miškom da ga „drugovi“ primete, da napreduje, da umesto putara postane barem kurir, pa onda i portir “akobogda”. Pa se malo kućice sazidalo u gradu ili prigradu, ne ide se više blatom do sela po nekoliko sati peške, ne muči se seljačka već proleterske muka. Posle porodica videla dobroga, đeca se iškolovala u socijalističkom društvu gde su svi mogli džabe da se školaju, pa se zaposlila, u administraciju negde, plata ide, toplo, pa onda se kupilo malo placa negde oko kakvog većeg grada, pa se sazidalo, pomogli svi. U tom će i unuci, velegrađani, dođu pomalo za raspust i praznike. Malo se sprdali sa dedom i literaturom, pa on sve ređe spominjao „bolja vremena“ i kako je bilo, kako se mučilo da se zaima. Nije samo dao knjige. Neka ih, ne smetaju, uspomene su to i na one tečajeve i na opismenjavanje i na službu, na zborove radnih ljudi, na otplaćene kredite.

Dođe onda vreme kad potomci odluče šta je za novo, njihovo vreme. Osim dušeka, udobnog, onog od vune, stradaju prvo knjige, stare novine, razglednice, pisma, sakupljene značke, suveniri iz banje, šustikle i milje za televizor što ga je domaćica heklala. I sve se to „smota“ i iz kakvog dobrog „đipa“ frljakne u blato na đubrištu kraj magistralnog puta. Vetar „lista“ stranice knjige „Grad“, Prijepoljca Voja Terića. Onog što je 1937. Napisao: „Široki narodni slojevi naše seljačke zemlje neprosvećeni su i politički nepismeni, a seljak u Sandžaku ima najgoru sliku. Glas naroda iz ovoga kraja nije nikada mogao biti glas sina Božijeg, već samo glas vapijućeg u pustinji. Sandžak, zaboravljen od svih režima, Boga i ljudi, uvek je tavorio i čekao pomoć sa strane. Sandžak je bez putevam, bez železnice, bez industrije, bez radnika, bez kapitala, bez kredita, bez svega što je potrebno za napredak. Nema ni jednu bolnicu, ni jednu poljoprivrednu školu“.

Ne valja bacati knjige.

Indira Hadžagić

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Juni 2019
NPUSČPS
1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
30

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

3350314
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
3118
7128
15182
88919
130853
3350314

Vaš IP: 3.88.220.93
2019-06-19 13:45