RATNI DNEVNIK 1999.(5): ZAZIDANI PROZOR

  29 mart 2019

Od 24.marta do prestanka ratnog stanja 26.juna 1999. na stanicama „Polimlja“ ostali su zabeleženi svi ti dani nad ovim gradom u svojevrsnom„Ratnom dnevniku“ čiji je autor Indira Hadžagić

 

Nekako baš pred ovo proleće, jedna od najčitanijih knjiga bila je “Kvaka 22”. Moglo se čuti kako malo vispreniji improvizuju dijalog iz ove antiratne bravure:

-Morate sami donositi odluke. Čovek ne može da živi kao biljka.

-Mora da je lepo živeti kao biljka. Živeti bez sumnje i pritisaka.

-A kakva to biljka?Krastavac ili mrkva?

-Krastavac.

.Kakav krastavac?Dobar ili slab?

-Dobar.

-Onda bi vas obrali u cvatu mladosti i izrezali za salatu.

-Pa, onda,radije slab.

-Pa da vas ostave da istrulite i upotrebe za đubrivo za druge krastavce.

SUBOTA,22.maj

Do nas stižu najrazličitiji “naslovi”cigareta, nabildovani dvostrukim cenama. Mnogi psuju, pa onda stanu u red ispred prodavnica gde se čekaju po dve kutije “krdže”. Od nekud se pojavila i čuvena “Zeta” iz viceva. Najinteresantniji je “general”. Jer kad te pitaju šta pušiš, ti odgovaraš lakonski ...

NEDELJA,23.maj

Juče, prvi put za ova zlokobna dva meseca Gradska pekara nije ispekla hleb zbog nestanka struje. Setih se pekare, tu, kraj Hamama, na Ćupridžiku, na Mitrovića potoku. Pamtim gadne, drvene, strme stepenice na kojima su se teško razmimoilazili oni što nose vekne “vruće ko duša”i oni što bi nekako da se ubace unutra, udarajući često glavom u niski dovratak, a pekari, stari mangupi, umeli bi sve dobro da zamese, dobacujući tek ispekle komade poznanicima preko reda, što je izazivalo ljutnju, gunđanje, pa i žalbe po novinama.

Sećanje na pekaru traje dok idem u oblačno jutro u Hisardžik. Rekli su mi: pao bor! Neopisivo Nešto što ne može više da se uzdigne iznad Ništa koje dominira prostorom gde je stajao vekovima. On. Pada teška kiša. Iznad raskalašni spektakl satkan od zvukova aviona koji se na nebu nadmeću sa munjama.

SREDA,26.maj

Pregovarači i posrednici traže prekidač da bi zasvetlela reč mir. Stefan Cvajg bi rekao:” Neko mora da započne mir kao što neko mora da zaopočne rat jer junak ne moraš biti da bi opustošio zemlju”.

Kako bi rekao junak “Kvake 22”: “Ne vidim nebo, ni svece, ni anđele, nego samo ljude koji se koriste svakom plemenitom idejom i svakom ljudskom tragedijom. To me, zapravo, ne ozlojeđuje. Ozlojeđuje me što oni misle da su pametni, a da smo svi mi ostali blesavi”.

Zato se radujem što mogu otići kod prijatelja koji ima “satelitsku” da gledam fudbalski šlag ove godine: finale Lige šampiona “Mančester junajted” i “Bajern”. Neću da se naviknem na sve. Neću da menjam navike. A onda je nestalo sruje. Kad se vratilo svetlo, ja sam sa zadovoljstvom konstatovala da nisam ništa propustila jer je “Mančester” baš tada dao dva gola u dva minuta i postao šampion. Otkuda bilo kome pravo da upravlja svetlom?

ČETVRTAK,27.maj

Zvuk sirena, zvuk aviona i tiha zamišljenost onih koji gledaju u nebo ne da bi videli, već da bi opsovali. Tako je lakše. Ja tražim umirujuće zvukove i boje na zemlji. U rasvetalim ružama čuvenog “čarobnjaka iz Oza” Murata Durana ili kod komšije Petka koji ima najlepše narandžaste puzavice u gradu.

Kasno je popodne i grad je nekako umrtvljen od iznenadne žege. Samo se iz “Libeta” čuju melodije koje traju već 20 godina. To je najstariji kafić u gradu. Te 1979. moje poslednje gimnazijske jeseni, poslednja “klasa stare gimnazije” mislila je da je ušla u svet kada je ušla u taj prvi kafić u kome se i tada kao i sada pila samo kafa, čaj ili sok. I slušali stari dobri šlageri. Tada su stariji popreko gledali na ta okupljanja.Ču, mladež u kafotočju! Znalo se da na takva mesta dolaze samo porodični ljudi (muškarci naravno) i uz kafu slažu domine. Svet se okrenuo naopako, gunđali su.

Posle su stigli drugi kafići, svašta se po uzoru na velegrade kopiralo, a samo je taj prvi kafić ostao isti, dosledan, nikada pomodar, sa svojom čuvenom kafom, uvek sjajnim džezvicama i urednim šoljicama, koji ima svoj red, koji nikad ne radi nedeljom i gde se uvek sluša stara, dobra, neprolazna muzika.

PETAK,28.maj

Sinoć je “nestalo” televizije. Moćnici su još jednom demonstrirali moć. Nestalo je tog “prozora u svet” kako se govorilo nekada. Nisam televizijski manijak ali pripadam generaciji koja nije zapamtila svoj dom i svoj mali kutak u sobi bez televizora.

Prvi elevizor stigao je u Prijepolje u martu 1962. godine u menzu Tekstilnog kombinata. Televizija je počela da osvaja svet nekako pred početak drugog setskog rata, a Beograd je čekao subotu 23. avgusta 1958. godine. U 20 sati pojavila se “slika” Miće Orlovića, a iza njega karta sveta! Tada je emitovan prvi TV Dnevnik u Jugoslaviji.

  1. godine u svetu je bilo 236 miliona televizora ili osam puta više nego 1953. U Jugoslaviji 1959. godine bilo je 12.000 pretplatnika, godinu dana kasnije broj je utrostručen, a 1975. godine broj televizijskih pretplatnika je milion i 850 hiljada.

Edgar Moren , teoretičar masovne kulture, reći će da je stil familijarnosti, nametnutog prijateljstva i sterilne saradnje u naše žvote ušao upravo zahvaljujući televiziji. Televizija je omogućavala da nigde ne ideš već da sve doživljavaš sa svoga kauča. Uostalom, još su 1928. godine načnici Lukas i Brit došli do saznanja da je vid poslednji od čula koga bi se čovek odrekao. Nije ni čudo: 65 odsto znanja prosečan čovek usvaja očima, 25 odsto stečeno je sluhom, a samo 10 odsto ostalim čulima...

I, eto, imam sva čula i praznu kutiju, slepu po prvi put od tamo negde 1964. godine kada je ta kutija stigla u moj dom. Ko je zazidao prozor? Je li to pravo moći? Ja nisam krastavac...

SUBOTA,29.maj

Ne mogu podneti nametnute zvukove, prisilu da budem unutra. Ne mogu podneti zazidan prozor. A pregovarači i posrednici traže i dalje prekidač da bi zasvetlela reč mir. Pada mi na pamet jedna anegdota o čuvenom ruskom baritonu Šaljapinu i tada najbogatijem čoveku na svetu Rokfeleru.

Kad je Šaljapin gostovao u Njujorku, Rokfeler je došao posle nastupa u njegovu garderobu i zamolio ga da peva samo za njega. Šaljapin je odgovorio da nikada ne peva van scene. Rokfeler je odmah ponudio 20.000 dolara. Šaljapin je rekao da mu to ništa ne znači jer on peva na pozornici, u kostimu, uz orkestar i odgovarajuće svetlo. Rokfeler je izašao vidno nezadovoljan. Svi su rekli Šaljapinu da nije trebao da uvredi jednog tako moćnog čoveka ali je on odgovorio: “Neću valjda zbog njega da menjam svoje navike”.

Kad se završila turneja u Njujorku, Šaljapin je rebalo da nastupi u nekom gradu na zapadu Amerike. Pred početak se interesovao kako se prodaju karte. Bio je veoma zadovoljan kad je čuo da je sala rasprodata. Orkestar je odsvirao uvertiru, digla se zavesa i Šaljapin je ispred sebe ugledao praznu salu. Samo je u osmom redu, u fraku, sedeo jedan čovek. Bio je to Rokfeler.

Gledam Pesmu Evrovizije. Evropa između evropskog popa i etno akorda koji se mešaju i stvaraju jednu šarenu zbrku. Najuzspešnija je bila švedska grupa ABBA koja je pobedila pre 25 godina. Uvek sam volela hladnu harmoniju Skandinavaca.Mislim: bilo bi dobro u julu otići u Finsku. Tamo je u julu najlepše. Dan traje ceo dan! I niko ne može da isključi svetlo!

(List Polimlje1999.)

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

jul 2019
npusčps
123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
28293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

3504995
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
2269
5326
2269
96756
146844
3504995

Vaš IP: 18.232.99.123
2019-07-22 12:14