Табле: РУЖНО И ТУЖНО

  06 Novembar 2018

Године су требале да уместо по некадашњим бандерама, дирецима и вратницама и тарабама, умрлице и остале огласе и прогласе почнемо да лепимо на адекватним јавним таблама. Полако, ова стечена урбана навика нестаје, а табле постају ругло, а њихова функција упитна

Све до краја осамдесетих лепило се куд се стигло. Све и свашта. Највише су страдали дрвореди поред пијаце, а онда поред верских објеката. Врло популарне биле су бандере и диреци за струју,светиљке, капије, вратнице, тарабе. Једном речју, где се стизало ту се обавештавало. Смртовнице су била свуда. Закључено је коначно да је то недолично, посебно када се преко њих залепи какав плакат да долазе певачи или да нека омладина организује игранку а „музика обезбеђена“. ЈКП“Лим“ поставило је металне огласне табле управо на“ударним“ местима, где се највише света креће и опошљава. И људи су се веома брзо навикли, врло брзо усвојили то као део јавне урбане културе и хигијене. Наравно, нису изостали „ексцеси“ јер неки баш воле да буду „мимо света“, а посебно им смета управо тај ред ствари, што је основна одлика урбанитета.

Радници градске чистоће, уз метлање улица, углавном су годинама које су прешле у деценије, водили рачуна да огласне табле буду пристојне, да умрлице буду „прегледне“ јер им је то функција: да обавесте о смрти суграђана и сахрани, односно џенази. Знам многе који кад се врате са каквих избивања из града, прво прегледају огласне табле да виде кога више нема и кога више неће сретати, коме треба наздравити главу и изразити саучешће. Такав то пијетет био.

Но, све се мења, али је то код нас све чешће ретроградно. Таман досегнеш један ниво урбаног живљења, а оно дође неко време кад неки нови све то занемаре, игноришу, размрљају, обесмисле, не прилагођавајући себи, већ показујући да им уопште није стало да се прилагоде постојећим нормама и достигнутом нивоу, набусито игноришући. И да не правимо у овој, тек успутној цртици, по ко зна који пут културолошку скицу, јер нам је намера да само скренемо пажњу да су огласне табле постале право ругло, а и селективно се „надгледају“ и чисте. Тако у Вакуфу, рецимо, стоје смртовнице људи који су умрли пре месец дана, а преко њих некакав плакат са некаквим певачем који негде тамо ће да отпева или је отпевао. Код Велике џамије, пак, уредно се одржава. Истина је да нам је комунална култура заиста рапидно опала, да су немар и бахатост узели маха, да нема те „војске комуналаца“ којна ће чистити иза сваког ко више не мари како се понаша према јавном простору, а таквих је, такође, већ солидна колона, у шта можемо да се уверимо свакодневно. Затрпавамо сами себе смећем. Али смртовнице мора неко да уклања у складу са њиховим „роком трајања“ иначе постају нешто сасвим друго и буде нелагоду, а лепљење једних преко других је већ недостатак пијетета. Али куда онда лепити кад је све претрпано? Депресивно јесте јер се чини као да имамо какву епидемију или да нам је смртност нагло порасла.

Ружно је и тужно.

И.Хаџагић

 

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Novembar 2018
NPUSČPS
123
45678910
11121314151617
18192021222324
252627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2644755
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
2219
2867
8039
57553
108739
2644755

Vaš IP: 54.226.209.201
2018-11-21 19:07