Поводи: ФАБРИКА НА КОРЗОУ

  07 Septembar 2018

И као што се некада причало да су у Комбинату запошљаване првенствено девојке са села, тако је важило да су у “Ирису” на почетку запошљаване углавном девојке из градских породица. Но, мала прича о „Ирису“ је прича о...

Фабрика конфекције “Ирис” имала је своје специфичности не само због горе поменутог, већ и због чињенице да је њена капија била на пријепољском корзоу. “Ирис” је био познат по свом лифту, првом у Санџаку, и по својој неонској реклами, првој на ширим просторима. И сам назив је био специфичан – да фабрика носи име тако суптилно лепог цвета као што је ирис.

Сећам се, кад би смо шетали корзом, могли смо видети лица радница које су радиле другу смену. Онда би у десет све оне изашле кроз капију, а са друге стране улице, у сенкама дрвореда, чекали су удварачи.Ако сте шетали ”кејом”, пажњу је привлачила менза фабрике као у неким филмовима из америчког “ноар” раздобља. Светла неона огледала су се у Лиму. Ја сам била усхићена јер сам сваке вечери могла да махнем својој тетки Исмети, а она би увек знала кад ћу ја наићи да би ми махнула са другог спрата “кројнице”.. Тако сам још као девојчица повезивала цвет ирис са једином тетком Итаном, која се запослила у фабрици иако јој то отац никад није “опростио” јер конзервативних схватања старог чаршијског муслимана и бившег трговца и велепоседника (коме су наравно све експроприсали после рата) он је сматрао “за срамоту да једино женско дете ради у фабрици која мора пропасти јер сељак не воли никакву дисциплину”.

Али није ово никаква лична прича јер је пре десетак година, после мноштва социјалних програма, Фабрика конфекције “Ирис” продата и ето прилике да забележимо како је настала и нестала.

Све је почело 1948. године са мешовитим предузећем Среског савеза земљорадничких задруга које је 1955. године добило назив “Задругар”. “Задругар” је био чувен по откупу ћилима и серџада. Пласман ових рукотворина био је изврстан на западном тржишту. Ово трговинско предузеће основаће у мају 1958. године погон за израду конфекције, то јест “свих врста мушког, женског и дечјег рубља” али и јоргана...

Тако се “Ирис” родио на месту мале кројачке радионице са 14 запослених и 12 шиваћих машина.

Десет година после оснивања ,“Ирис уместо 14 има 600 радника. И лифт. Била је то прва фабрика и први објекат у Санџаку, како је писало, који је имао лифт.

41101861 246230549426659 6996822808349114368 n

Дакле, те 1968. године “Ирис” шије и извози. Преко 40 одсто производње одлази у Америку, Западну Немачку, Белгију, Чехословачку, Совјетски Савез, Бурму. Била је то једна од 400 фабрика у оној земљи која је производила сличне производе. Просек старости запослених у “Ирису” био је само 25 година. Ахмо Шеховић, једна од најкрупнијих политичких фигура у послератном периоду у Пријепољу, изјавио је тада да је “Ирис” “уточиште за жене и да је много допринео афирмацији жена“. Истакао је пример како је ова фабрика у срцу града примила 1963. године 60 младих девојака са села и обучила их за рад, а “свега три од њих су до тада виделе телефон, а “једна једина се хвалила како га је држала у руци и преко њега разговарала”. Тако то било схватано.

А жене су говориле. Марија Пантовић је казала како су она и муж од две текстилне плате саградили кућу. Рајка Јешић вели да је никада ништа није обрадовала као кад се запослила у фабрици. Шевала Гановић је примљена да ради исте године кад јој је отац пензионисан. Вера Јешић је причала како је желела да буде учитељица али у забитом Звијезду отац је имао шесторо деце па се што пре ваљало запослити.

Један од омиљених људи у Ирису био је Илијаз Мешић – друмски вук, како су га звали и наградили за сигурну вожњу. Прешао Илијаз “ФАП”-ом 120.000 километара без оправке. За десетогодишњицу предузећа сликао се са новим “дајцом”.

За ту десетогодишњицу рада , у мају 1968. године награђен је 31 радник, а шесторица су већ били пензионери. Споменућемо чувене пензионере “Ириса” - Мурата Авдагића, Видосава Аџића, Шућра Кратовца, Зулфа Мекића, Бећа Гановића и Сајта Скробановића, а своје истакнуто место у развоју фабрике имали су: Исмет Вељовић, Будимир Ружић, Ханефија Бакаревић, Мурат Срна, Рамиз Кадрибашић. Међу награђеним радницима половина су биле жене: Мина Зековић, Вера Дивац, Зејнеба Капиџић, Разија Бећирбашић, Садика Салихбеговић, Радојка Кијановић, Џемка Ичелић...

Пријепољска Скупштина била је и тада више онако мушка. Сујетни и тада били “мушкићи” и нису никако волели да им женскиње соли памет и угрожава њихов гласовити “мачизам” те су морали “по кључу”(равноправност полова или данашња родна равноправност)) да “иментују” међу одборнике и три другарице. И све три одборнице биле су из “Ириса”. А какав је тек спортиста била Шемса Мешић која је учествовала на оним чувеним Радничким спортским играма.

Дуго година неће моћи прича о Ирису без приче о гласовитом директору Каћу Гојаку. После десет година рада, новине ће први пут објавити његову фотографију (за разлику од већине што је волела да се види на фотографији у новинама, што је била и мера да се „далеко догурало“). Имао је тада генерални директор 20 година рада иза себе а стајао је пред 600 радника. Каже-никад волео није ни да се слика, ни да прича.

40922918 1437454573023644 7598154831500410880 n

Шта је после било?

После се запошљавало. Извозило. Шило, кројило, пеглало. Па се опет извозило. Па се фабрика у срцу града проширила. Срушен још по неки стари хан (коме то треба) а проширена фабрика иако се већ назирало да криза гризе. Десет година касније “Ирис” је расписао конкурс за 20 квалификованих и 20 радника без квалификације. Пријавило се чак 570 кандидата. Била је криза али баш толика навалица... Можда је један родитељ добро то објаснио:”Има моје дете од чега да живи на селу али ако се не запосли у граду неће је нико, не може да се уда”...Била је 1979. година.

У осамдесете се ушло са још већим амбицијама. Отворен је погон за израду дугмади у Бродареву. Била је то једна од најгорих инвестиција, са неповљним кредитима који су фабрику ставили у дугове и убрзали њено пропадање. Никад нико није одговарао за овај волунтаризам.

Почињали су штајкови, обуставе раде, прозивања директора и шефова. Било је тешко слушати како се плате не примају месецима. Машине из фабрике у срцу града су бивале све тише. Није се више могла видети пара од моћних пегли са другог спрата. Није више било ни корзоа, ни ђувегија да чекају у сенци дрвореда. Није било више у кругу фабрике оних камиона са приколицом који су одвозили конфекцију, по ирису названу, широм света. Утихнула је и музика која се увек чула кад би била каква прослава(посебно се обележавао 8.март). Деведесетих, репрезентативни простор уступљен је за-томболу. Годинама је одјекивао монотони глас који је читао бројеве онима који су се још надали једино у срећу са срећки.

Онда је и то утихнуло.

И као да је цео тај део града утихнуо. Променио своје лице. Добило “лифтинг”. За “нове ловце и нова ловишта”. „Ирис“ је „приватизован“ 2009.године. Од тада се машине поново чуле нису.

Као сећање на “Ирис” какав беше, остало је једно од најлепших украсних стабала у граду, које се налази у кругу фабрике, које у пролеће најлепше цвета.

Онда се поломише неонска слова.

Тишина. У срцу главне пријепољске градске улице.

Индира Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Novembar 2018
NPUSČPS
123
45678910
11121314151617
18192021222324
252627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2642360
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
2691
2953
5644
55158
108739
2642360

Vaš IP: 54.227.21.188
2018-11-20 22:44