Сећања на будућност:ПОДСЕТИ МЕ ШТA ТО БЕШЕ ДЕТИЊСТВО

  10 Avgust 2018

Кликери. Клис. Троколица. Праћка. Шицало. Жмурке. Школица. Заледите се, одледите се. Каубоји и Индијанци. Бадминтон. Лимски букови. Брана... А онда...

Ништа необично није у томе да они који старе, углавном причају о младости или се сећају заједничких прича из детињства. Следе закључци да ни једно одрастање није било као што је било „оно наше“. Потом се обавезно чује:“Ова сад деца не умеју ни да се играју. Како смо ми...“. Кад су Пријепољци у питању „намах“ спомену „халачине“ као да је то било најважније што им се у детињству догодило и формирало им погледе на свет. Можда и јесте?! Но, није тако. Та ускакања у комшијске баште и воћњаке носе генерације са собом јер је напросто било много башти у граду и около њега, па је било нормално убрати коју воћку, а ако ништа, оно кад се „заситиш“ барем због „гађања“ гњилим јабукама или шљивама преко тараба.

И тако, недавно, опет ја у друштво, а друштво потегне:“Е, сећате ли се ви...“. И сећања навиру на детиње несташлуке, то се препричава, па се спомену неки градски ликови, па играње по авлијама и сокацима јер ни једна улица, ван Главне и Кеја, не беше асфалтирана све до краја шездесетих...Дакле, прво се сетише клиса. О тој „дрвеној“ игри више једва да се понешто зна. А бивало. Довољан био један већи штап (дршка од метле) и једно мало дрво зашиљено са обе стране и онда-удри по сокаку ко ће направити „петице“ и „десетке“ па звизнути оним већим штампом оно дрво да одлети што даље, а после задати „патање“...Ма, једна динамична игра пуна заврзлама. Следе несташлуци звани „праћка“ и „шицало“.

Шицало је била незгодна мала направа која се састојала од ластике која се сачува после поједених бомбона(боба) с ластиком!

Ih detinjstv 3                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Онда Онда се у подрумима нађе мало жице, савије се све то и направи и минијатурна муниција у облику потковице која кад „пикне“ баш онако заболи, а мета су била углавном женска чељад, махом с „најлонкама“. „Пик“ шицалом иза дрвета и оде жица на скупој чарапи! Праћка је била већ савршенија направа али и опасно оружје. Требало је рачвасто дрво и гума од шлауфа, а испаљивало се камење различите величине. Кога погоди у „вугла“...Код кликера се нисмо сви слагали јер су доприносили социјалном раслојавању, пошто сва деца нису могла да измаме паре од родитеља да код „џиџара“ купе стаклене саврешене округле калеидоскопе. Ко је успео да „ућари“ кликере „стакленце“ тај је био...Носали би их данима по џеповима панталона или шортсева као највеће богатство. Ораси орњачи су били на цени јер се такође „ћарило“ у игри са орасима. Направиш „купу“ од ораха, онда бациш „орњач и ко буде најближи, гађа, и све што падне с купе његово је...Онда смо пошли већ у школу па смо се играли школице. Истина, то су били малобројни јер није било „асфалта“ па се није имало где цртати кредом. Али, ништа. Цртало се и по сокаку, онако дрветом...Важна је била игра, такмичење, победа, галама, радост...Граја. „Заледите се, одледите се“била је веома креативна игра где су се заузимале разне позе, имитирале се статуе...Жмурке су биле сензационалне. Где се све није скривало..Неки сведоче да су управо тада пали и неки први пољупци, детињи, у образ...После су дошле пројекције филмова за ђаке недељом у подне у Биоскопу“Сутјеска“. Каубоји и Индијанци, „Винету“ и ето опонашања ликова, поделе улога, ко ће бити Индијанац који отима плавокосу кћер са ранча...Динамично. Имали смо и „коње“ . Биле су то углавном притке за боранију по авлијама које смо „узјахивали“ и јурили мислећи да је то Винетуов коњ „Шинук“. Тако сам заволела коње заувек. Троколице су биле више за дечаке. Правили су их од дрвета и кугличних лежајева од аута. Биле су то праве мајсторије, тражило се парче асфалта...Асфалт је требао и за прве „ролшуе“ које су стигле негде с почетка седамдесетих. За њих је била резервисана главна градска улица, посебно у време корзоа...“Чуваааај“. Бадминтон је био сензација. Ми смо у улици имали мали паркић и ту су се одржавала такмичења...Тако смо одрастали неосетно, генерације су преносиле генерацијама игре, детињства су бивала слична...Увек је било оних „намћора“ који нису волели дечју грају испод прозора и оних који су „клинцима из комшилука“ правили играчке, куповали понешто, доносили...Машта је радила, надметање, скакање, смејање, плакање, разбијени носеви и колена...

И све је то стало у сећања на детињства генерација и генерација... Потом су дошла „кризна“ времена. Која? Па, оно, увек су за неке била кризна, за неке мање кризна али се дружило и играло заједно. Деца су васпитавана да умеју да препознају другове, да знају шта се подразумева под „другарством“, да се не сме правити разлика, да се не сме ударати слабији...Кад су масовно стигли телевизори у пријепољске куће, а то је било средином седамдесетих, онда су почели да се имитирају многи добри „школски програми“. Деца су се играла неких нових „телевизијских“ игара, плесало се као „Локице“, играла „ема есеса“, а „колетала“ су нестала потпуно из памћења, као и клик-клак или „хеликоптери“...Није више било, уосталом, ни „џиџара“ који су доносили „шаранило“ драгих неопходних ситница из белог света.

А онда су сви почели да „тумаче“ децу, да „гунђају“ како децу одгаја телевизија али не више „ програм за децу“ него разноразни „канали“. Деца су се „повлачила“ са улица и сокака. Истина, њихово место су лако заузимали аутомобили. Град је почео да се шири, а људи су се „сужавали“.

Ih Detinjtvo 1

„Нема више деце на улици, нико се не игра ни лопте. Само буље у телефоне и видео игрице“. То су реченице које данас најчешће чујете када се прича о деци и одрастању. Наравно, могло би се једноставно узвратити:“За нове ловце, нова и ловишта“. Време доноси нове „занимације“ а децу васпитавају пре свега родитељи. Онда, кад њих нема, васпитава их све чега се домогну у својој потреби за „припадањем“ и комуникацијом. Тако бебе буље у татине и мамине мобилне телефоне, док родитељи испијају по кафанама или ручају у ресторанима. Могуће да је то у духу „технолошког“ напретка“ и модерности. Да ли је лоше по чула, социјализацију, артикулацију говора, развијање маште, то знају дечји психолози али је чињеница да је све више деце са говорним манама. Кад смо били мали, најгоре што вам је неко могао рећи је да си „стармали“. Та етикета је говорла да те одрасли „дресирају“ тако да ћеш прескочити детињство и да се „кварташ“ у приче које нису за твој узраст. Неповратна штета. Сада су сви „стармали“. Биће да је и то „за нове ловце“.

Ових дана, једна учитељица, послала ми фотографију. На њој гомила деце. Вели:“Играју се жмурке сваког дана у дворишту моје маме и у улици“. Комшилук. Помало заборављена слика одрастања.

Није ово носталгична прича о детињству. Наравно да је неопходно прилагођавање „времену и простору“. Имитација туђих живота, па чак и безбрижног одрастања прошлих генерација, није оно што ће нас препоручити да будемо бољи, социјализованији, хуманији, осећајнији, солидарнији, комуникативнији. Но, малко има тога. Али, питање је: Где пливају садашња деца?! Многе генерације Пријепољаца које су одрастале крај Лима и Милешевке, прво су научиле да пливају, па су училе слова. Они горе од Вакуфског моста до Бостана имали су неприкосновену Брану. Ови други, Центраши и Шарамповци, имали су Лим, букове, спуштање шлауфима...Нисам имала вршњака из комшилука који није умео да плива...То је било као знати ходати...А ко научи да плива у Лиму тај је шампион овог умећа.

Пријепољске реке су пусте. Нема деце. Годинама.

Где су деца?!

Индира Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Septembar 2018
NPUSČPS
1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
30

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2467139
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
270
1668
3425
75921
85985
2467139

Vaš IP: 54.198.142.121
2018-09-26 06:50