„Nepristrasnost“ i „objektivnost“: NEMA VIŠE OD JEDNE ISTINE

  07 Avgust 2018

Proteklih decenija praksa koja je nastala u američkom novinarstvu pod nazivom „fairness doctrine“ ili princip „nepristrasnosti“ bila je postulat u novinarstvu. Napuštena je s kraja prošlog veka. Zašto „Nepristrasno“ i „objektivno“ nije isto.

Termin je uvela Američka regulatorna agencija još 1949.godine pošto je zahtevala od vlasnika licenci za radio i TV emitovanje programa da javnost upoznaju sa različitim stavovima o kontroverznim pitanjima od javnog interesa u cilju „poštenog“ i „uravnoteženog „ izveštavanja. Svrha je bila da se ponude uravnoteženi stavovi i mišljenja kako bi se postigla nepristrasnost novinara i medija koji su bili u privatnom vlasništvu, najčešće moćnika koji su kreirali javno mnjenje, a ne retko oglašivači su imali velike interese da se određeni stavovi plasiraju u javnost. „Talasanju“ tu nema mesta. Američka agencija za medije ukinula je gore spomenutu praksu s kraja osamdesetih, a iz službenih dokumenata ukinuta je tek 2011. godine.

Ih novinarstvo 2

Tako smo stigli do vremena u kome živimo, u kome je informacija ali i dezinformacija moćno oružje, kada je najrazličitijih vesti sve više, teško proverljivih, nepotpunih, koje ne sadrže odgovor na osnovna novinarska pitanja zbog čega i imaju tretman vesti. Dakle, po medijima, a posebno onim najbržim, informacije „lete“ preko interneta i društvenih mreža, a da nema elementarnih odgovara na pitanja: ko, šta, gde, kada, kako i zašto. Netolerancija prema objetivnosti, poštovanju pravila profesije, postaje sve agresivnija, a njeni promoteri su političari i njihovi zaštitnici u likovima vlasnika preduzeća i kompanija koje su sve globalnije prisutne. Osetljivost na informacije koje plediraju da budu objektivne postaje „opipljiva“, a akteri na političkim scenama sve razmaženiji. Uostalom, ulog je veliki, a lični, partijski ili interesi kapitala sve gramziviji. Ono od čega se sve više udaljava novinarsko izveštavanje je istina, odnosno činjenice, samostalno traganje za stvarnim stanjem stvari. Otuda i ona čuvena sentenca :“Je li istina ono što je stvrano“?! Nema ničega fer i korektnog ukoliko se isti prostor daje žrtvi i zločincu jer se time zločincu omogućava javna platforma da propagira i promoviše svoje ideje ili ideologiju. Tako dolazimo do pojma „nepristrasnosti“ kako se na njega pojednostavljeno gleda čak i u profesionalnim novinarskim krugovima. Objektivno izveštavanje treba biti zasnovano na utvrđenim činjenicama i stanje stvari jeste obaveza, posao i odgovornost novinara jer su oni medij između čitalaca i činjenica, a ne arbitar između dve strane. Novinarski prioritet ne bi trebalo da bude “ravnoteža“ već istina. Tako pravilo „nepristrasnoti“ može da proizede i trenutnu i buduću štetu, jer se pod „nepristrasnim“ počelo svašta lagerovati, a to je najčešće lenjost, strah, cenzura, samocenzura, neznanje, nezainteresovanost, jednom rečju:“Ma, to će već sutra biti juče“. A neće jer juče proizvodi sutra. Svedoci smo da novinari (najčešće priučeni, što da se lažemo, partijski indoktrinirani, postavljeni, nađeni i plaćeni), poturaju mikrofone „dvema“ stranama koje daju „izjave“ ili iznose mišljenje“ i time je, navodno, postignuta „ravnoteža“, obezbeđena „objektivnost“. No, novinar je taj čiji je posao da traga za činjenicama, da ih povezuje, da ih stavlja u kontekst, da tako plasirane činjenice jasno upućuju na zaključke. U borbi istine i laži, kojoj u medijskom prostoru svedočimo svakodnevno od lokalnih do globalnog nivoa, laž je uvek na dobitku jer joj je omogućen status ravnopravne strane. U mnogo slučajava pokazalo se da to čuveno američko pravilo „nepristrasnosti“ uopšte nije fer. Davanjem jednakog medijskog prostora takozvanim „obema stranama“ brojni novinari i redakcije( da li se to još tako može i nazvati uopšte) oslobađaju se od profesionalne, društvene i etičke odgovornosti, a sve pod maskom „nepristrasnosti“ iako o novinarskoj etici ne znaju ama baš ni elementarno, makar iz redakcijskog iskustva, kamoli teoretskog opismenjavanja i edukovanja. Novinari mogu biti pristrasni samo kad je istina u pitanju. Istina i činjenice koje dovode do te jedne i jedine nepobitne istine su jedini cilj novinarstva , a ne statiranje u čitavom procesu koji ukida smisao i medija i žurnalizma, gde svaka strana po sopstvenoj želji razvija sopstveno „pričanje“, određuje dužinu „izjavljivanja“, a medije shvataju kao puke platforme. Otkrivanje činjenica je samostalan posao. Nepristrasnost valja ostaviti za pokušaje uticaja, na primer politike, novca, ili nekog drugog interesa na samo izveštavanje. Naravno, ne sme se zaboraviti milje u kome se sve to odvija, pismenost aktera, obrazovanje, zahtevnost javnosti. Ucene su sveprisutne. One koje se plasiraju kroz vrlo agresivni prtistup shvatanja vlasti i moći. Ako tamo gde se odlučuje nema odgovornosti, nema objektivnosti, nema kriterijuma, onda se dešavaju neverovatni nonsensi, zloupotrebe, drski zahtevi, a etika se ne spominje. Sve je dozvoljeno. Igru, koja mnogo košta, najčešće nameću gušteri koji se preko noći „ufuravaju“ da su krokodili iz kakve moćne i značajne reke, a ne iz baruštine u koju su se jedva nagurali, pa zinuli alavi i pohlepni.

Indira Hadžagić  

 

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Oktobar 2018
NPUSČPS
123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
28293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2548179
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
4806
4626
4806
69781
87180
2548179

Vaš IP: 54.166.207.223
2018-10-22 19:45