„ČA JE ŽIVOT VENGO FANTAŽIJA“

  30 Juli 2018

Vest da je umro Oliver Dragojević, zapalila je društvene mreže. Žalili su svi sa svih prostora SFR Jugoslavije. A ko na ekskurzijama nije pevao „A sad adio“?!Priča je kompleksnija kad se sve stavi u kontekst.Nije to nostalgija, to je nešto drugo. To „nešto drugo“ javi se kad odlaze oni koji nam omogućavaju da delimo „kulturu zajedničkog sećanja“.

U nedelju je umro Oliver Dragojević, pevač, kompozitor i jedno od najpopularanijih lica sa prostora SFR Jugoslavije, stvaralac koji je ostao omiljen i posle svih užasa koji su se dogodili dok se „komadao“ taj prostor.

Svi mediji su objavili vest, društvene mreže su se „zapalile“. Gotovo da nije bilo nikoga ko nije odabrao neku Oliverovu pesmu za oproštaj od izuzetnog muzičara i izuzetne osobe. Imala sam sreću da prošle godine u Rovinju budem na njegovom koncertu, jednom od poslednjih. Kamerni prostor za odabrane, on i klavir i publika koja peva s njim tiho, da ne remeti. Poslednji „bis“ bio je „Galeb i ja“. To je pesma koja ga je proslavila iako niko tada,s kraja sedamdesetih, nije davao šanse smešnom, sitnom liku, hrapavog glasa, na kome su štrčale samo naočare sa velikom dioptrijom. Uspo je. Kao retko ko na ovim prostorima uspeo je i da bude voljen, da mu pesme postanu evergrini, da se pevaju kao večno mlade, da su omiljene generacijama.

Mogla bi cela priča života da stane u kolaž (potpuri) od njegovih pesama. Recimo ovako:“Poeta. Sad je kasno da se kaje, nema nazad s ovog puta. Pesme kao „skalinade od malinkonije“. A „uvik kad sam s tobom ja sam ka i dite“ jer „infiša san u te“. Uvek treba neko da te podseti „šta to beše ljubav“. Iako svakoj laska da bude „Nadalina“ većina tuguje zbog „žutog lišća ljubavi“ jer nema nikoga ko ne bi voleo da mu se stalno šapuće na uho „moj lipi anđele“. Eh „ljubavi, vrag ti odni kosti“. A ipak:“Bisno nije dokle krila tebe nose kud god želiš, pa neveri oli Suncu, ti se rugaš i veseliš. Na osami, blizu mora, dok se Sunce zemlji smije, slušam tebe kako kličeš: lipo mi je, moj galebe“. Svi bi mi da nam kažu:“Sve nježne riječi svijeta sačuvao sam za te, moja zvjezdo sjajna“. Ali znamo da i „stine potopi more“, da „brod u boci putuje“. I ma šta činili, na kraju „ja sam pape isti, jer san život kuša“. Ostaje „nocturno“ i „ trag u beskraju“.

Oliver Dragojević je bio sinonim jednog vremena, vremena odrastanja uz festivale zabavne muzike, kad se ispred televizora skupljala porodica i komšije, kad se negovao muzički i svaki drugi ukus jednog društva u jednom vremenu. Oliver je bio sinonim baš kao što su to bili Arsen Dedić, Kemal Monteno, Boris Dvornik, Dragan Nikolić ili Ljubiša Samardžić. Miljenko Smoje je bio simbol novinarstva, majstor pričanja priča, voleo je reportaže i priče o malim ljudima. On je stvorio likove Bepine i Luiđija i Roka Prča u jednoj od najgledanijih televizijskih serija svih vremena „Malo misto“ čije se žaoke mogu i danas lako uputiti na ista mesta gde su i onda upućivane. Posle je napisao i „Velo misto“ ali sam je najviše voleo likove iz drame „Roko i Cicibela“. Oliver je ispevao tu pesmu u kojoj se veli:“Ča je život vengo fantazija“(“šaka suza, vrića smija“) jer najvažnija je ljubav koja „sve izleči“. Govorio je Oliver da ga ljudi vole jer „ne smeta“. Seriju „Vruć vetar“ gledali su milioni zbog tragikomične priče ali i satire, šarma Ljubiše Samardžića i ubojite ironije Čkalje, ali se opet pamti zbog te pesme koju je ispevao Oliver(„a, sad adio i ko zna kad i ko zna gde“).

Oliver Dragojević sa svojim pesmama koje su neprolazne postao je simbol kolektivnog sećanja generacija koje su živele u drugačijem vremenu, koje je imalo drugačije vrednosti i koje je nestalo. Nije to samo“žal za mladost“. Nije ni nostalgija, iako verujem da za mnoge jeste „jugonostalgija“ bez patetike koju vešti preletači „dobro naplaćuju“. Kolektivno sećanje je veoma važno jer se tako čuva nešto više od sećanja, a to je sam ljudski vek koji je kratak, a život mora biti obojen onim što mu daje smisao. Ako nemam čega da se sećam i nemam s kim, moj lični život ne predstavlja više ništa, kao da ga nije ni bilo. Zato, kad god umre neka javna osoba koja je ostavila traga na prostorima SFR Jugoslavije, koja je ostala dostojanstvena i u vremenu „ludila“ i užasa ratova i stradanja, ona poveže ljude kroz kolektivna sećanja na: zajednička letovanja, ekskurzije, prijatelje iz vojske, radne akcije, na neke „brendove“ koji su bili svima omiljeni kao što su „Fruktalovi“ sokovi, „Radenska“ ili „Knjaz Miloš“, „Plazma“, „Kraš“ čokolade, „Podravka“ supe“ ili „Fića“ i „Stojadin“, klubove za koje se navijalo, reprezentaciju koja je bila uspešna u sportovima...Kolektivno sećanje se neguje često „tajno“, ono je u ljudima duboko, ne retko i sakriveno i potisnuto jer se ljudi plaše da se „ne uklapaju“ u nove trendove koji propagiraju „nova stara sećanja“ ili „karikiraju prošlost“, „degradiraju“ jedno vreme, ubeđujući nas tako da nam sve to „ništa nije valjalo“ i da je bila „lažna slika“. Niko ne voli da mu se kaže da je njegov život „laž“. I tek kad ode zauvek neko ko nas podseća na nas i nama drage, koji probudi najintimnija osećanja, tada se razume ono Mitketovo „Poj, Koštan, žal za mladost“.

Jednom, svakako „odleteće“ sve „ptice“. Pre toga, svako se boji da neće „s kim imati ostati mlad“, da će svi odjednom ostariti i zaboraviti. I zato ima ta „Molitva za Magdalenu“.

Dok „brod u boci putuje“, mislimo najčešće da smo, možda, dali “premalo“ nekome kome „previše dugujemo“ za sve radosti u životu.

Indira Hadžagić

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Oktobar 2018
NPUSČPS
123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
28293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2538173
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
2778
3992
20158
59775
87180
2538173

Vaš IP: 54.161.116.225
2018-10-20 17:35