Mesec dana kiše: JEDNOGA DANA TRI DANA JE PADALA KIŠA

  24 Juli 2018

Tako je glasila neka anegdota. A opet, celih mesec dana kiša neprestano pada u ovom kraju. „Neki ljudi osećaju kišu, a ostali samo pokisnu“, rekao bi B.Marli. Drugima sve liči na priču o Makondu.

Sva sreća da je mesec dana trajalo Svetsko prvenstvo u fudbalu. Mogao je čovek gde da se skloni od te navale vode. Tako zaboraviš da lije, da je „rešilo nebo da potopi svet“ jer ostaje da su Belgijanci i Azar igrali tako dobro ali samo do trećeg mesta, da su Francuzi opet imali ludu sreću kao 1998. i da su postali prvaci sveta, mada su oduigrali jednu od najlepših utakmica sa Argentinom, da su Hrvati kao i u Parizu 1998. sve zaprepastili, tada trećim, a sada čak drugim mestom...Ali, kiša...Lije, pada, pljušti, sliva se. Svakoga dana. Trulež u vazduhu, oštri miris memle se uvlači u zidove. I kad se završi fudbal, onda kao kakav mazohista gledaš na nekom od filmskih kanala „Kraj ljubavne priče“, izvanredan film snimljen po Grinovom romanu. Ili „Beležnicu“ jedan od omiljenih mi filmova. U njima pljušti sve od kiše koja ljubavnicima ne smeta. Inspiriše.

Ih Kisa 1

Bob Dilan je napisao jednom da će „Pasti teška kiša“. Teška?! Nevreme je moje najdraže vrteme za - čitanje. Ušuškaš se i čitaš i slušaš Leonarda Koena. „Ne smem biti pesimista. Pesimisti su ljudi koji čekaju kišu, prizivaju je. Ja je ne prizivam. Odavno sam pokisao do gole kože“. To je rekao. Opet, kažu neki da su tri najlepša zvuka u prirodi: zvuk kiše, zvuk vetra u šumi i šum okeana. Apdajk bi rekao da je kiša „spoj neba i zemlje“. Imali smo taj spoj svih ovih letnjih dana. A znamo da najbolje što možemo da uradimo dok pada kiša je da...pustimo da pada! Ponekad sam nostalgična, ponekad me seti neka pesma... Čujem kišu. Svira neke uspomene“. I ta „baleševićevština“ koja mi uz „kafe makijato“ uvek prija dok dobuje kiša:“Poslao sam joj kišu.Nemojte se ljutiti vi koji ste joj blizu, pa ste pokisli. Ona stvarno voli kišu, a ja volim kad je sretna“.

Ali kiša većinu asocira na taj Markesov neprevaziđeni roman „Sto godina samoće“. U tom njegovom Makondu kiša je padala 4 godine, 11 meseci i 2 dana. Bilo je to „doba kiša kada je svako oblačio svoje praznično odelo i proslavljao prestanak kiše. Nebo se cedilo sa gromoglasnim olujama. Atmosfera je bila toliko vlažna da su ribe mogle da uđu kroz vrata i izađu kroz prozor ploveći po vazduhu. Ali nevolje ne moraju biti izgovor za nepoštovanje navika. Niko nije provirio na ulicu. Prolazilo je čitavo jedno vreme jer je bilo uzaludno deliti ga na mesece i godine, dane i časove, pošto nije moglo ništa drugo da se radi nego da se posmatra kiša. Ali kiša ne može da pada čitavog života“! Eto poente. Dakle, oprtimizam.

I kako bi to fantastični i mudri Rabindranat Tagore kazao:“ Oblaci mi sada dolaze u život ne da bi sa sobom doneli pljuskove ili teške oluje, nego da dodaju boju mome nebu na kome se rasprskava zalazak sunca“.

Indira Hadžagić

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Avgust 2018
NPUSČPS
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2361620
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
969
2487
969
56387
79170
2361620

Vaš IP: 54.81.110.186
2018-08-20 09:00