I, kao svaki pas, oprezan kao da je tek prohodao. Pogled mu leti levo-desno, ne bi da rizično prelazi ulicu. Zato je odabrao pešački prelaz nadajući se toleranciji vozača spram „zebre“ i onih koji su na pomenutoj...
Tipično prijepoljski su i taksisti, poredjani na mestu odakle je upola manje polazaka putnika nego onako (tipično prijepoljski) „u hodu“: gde god se zadesiš i ako malko zastaneš, prvi taksi koji nailazi će, ne gledajući iza ili ispred svog vozila, zakočiti jer u silueti čoveka koji se okreće prepoznaje – novčanicu! Tako mu nabaždaren pogled na život i svet koji ga okružuju...
A pas k᾿o svaki drugi – pešak! Na sred „zebre“ odstoji kako bi ulovio trenutak kad može bezbedno iskoračiti na suprotni trotora...koji je, tipično prijepoljski, obično načičkan nepropisno parkiranim automobilima!
Sutradan, pas Žućko pregažen ...
Leži skrajnut uz trotoar na kome se završava belina pešačkog prelaza. Nije preživeo još jednu noć i nečije bahate vožnje koje ignorišu i ljude i pse. Gotovo podjednako...
Kraj njega samo prijatelj. Pas!
M.M.M.
