СУСРЕТИ - ДАНИЛО ЈЕВТОВИЋ,ЂАК ПЕШАК: МАРАТОНАЦ ИЗ ИЗБИЧЊА

  16 jun 2018

Са школског ранца цеде се капи кише. Фармерке натопљене, а пре њим још шест километара пута. Данило Јевтовић, из Избичња...дванаестогодишњак који свакодневно пешачи двадесетак километара.

Бежимо од пљуска који се изнанада „обрушио“, склањамо под прву надстрешницу и кроз кишну завесу гледамо црне облаке који се ваљају небом. Необавезан разговор док чекамо да „прелети“ пљусак...Представи нам се: Данило Јевтовић из Избичња. За дан, два, каже, завршава пети разред у „Валатеру“, учи „врло добро“ и има 12 година. Брине га, вели, киша и то што ће каљавим друмом морати да пешачи више од 5 километара. Скоро толико је, каже, остало иза њега. Не познаје, рече, ниједног ђака у својој генерацији који сваког дана прелази двадесетак километара.

„ А да те фотографишемо и забележимо причу?“,питамо га. Рече без имало двоумљења: „Може,  само да поправим фризуру“. Од неколико снимака, бира онај на ком се не види да јe "покис’о к’о врабац“.

Радује се, каже, школском распусту више него остала деца и признаде нам да „једва чека да се одмори од обавеза и ... пута“.

„Кад сам прва смена од куће крећем у пола шест да бих на време стигао у школу. Ретко кад закасним. Углавном зими, кад напада снег па се мора правити пртина. Кад баш завеје и не одем у школу. Зими је баш тешко. Таман се угрејем, а већ звони за крај часова. Напорно је. Кроз Залуг и некако, али од Залуга до Избичња, никако. Најгоре ми се пети уз брдо и пешачити по мраку. Отац или старији брат ме сачекају, али сам већ до тада савладао страх кроз шуму“, куражи себе овај дванаестогодишњак.

У свом селу, која броји једва десетак кућа, он је „мезимац“. Једино дете.

„ Нема од мене млађих, нити деце са којим бих се поиграо. Кад се одморим, напишем домаћи и помогнем родитељима око стоке,  дохватим се лопте...Навикао сам да сам себи будем друг и у игри. Не пада ми тешко ни што пешачим сам. Брже стижнем кући. Отац ми причао да је у његово време из мог села било деце и ђака. Заиграли би се уз пут па никад да стигну. А родитељи бринули. Није било мобилних телефона. Мене често повезе и чика Милинко кад са „десетком“ тера дрва. Тад „за час“ стигнем до Пријепоља. Четири разреда сам завршио у Залугу  и било је  мање напорно. Али четири године за час пролетеше. И ове ће...“, убеђује себе Данило.

Открио нам је да ће већ наредне године до школе стизати мотором...али само део пута.

„ Од Избичња до Залуга. Ту ћу га остављати код једног човека“; не крије радост.

„А зими“?, упитасмо га.

„ Е бога ми, пут под ноге. Нема ми друге“.

 А стиже ли  Данило  да савлада ђачке „тешкоће“ када кући дође уморан након дугог пута?.

„ Има се времена за књигу и поред пешачења. Могао бих бити и одличан, али... Мало уморнији стижем кући од својих другара, па ми понекад тешко да се латим књиге и домаћих задатака“, рече нам Данило.

„Ево, стаде. Одох ја. А где могу прочитати то што напишете“?, упита нас , „грабећи" ка путу. Трком до Избичња, да стигне пре кише која се опет “спремала“.

Ј.Б.

Jasmina Beganović

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

avgust 2019
npusčps
123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

3655491
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
12664
11211
62017
121683
125569
3655491

Vaš IP: 3.226.251.81
2019-08-24 22:24