Међународни дан жена: ХЛЕБ И РУЖЕ

  08 Mart 2018

Хлеб симболише економску сигурност, а руже побољшање квалитета живота

И стари Римљани имали су свој однос према удатим женама, па им је одредио један дан када су оне биле поштеђене и нису морале ништа да раде. Добијале су поклоне, свечано су се одевале, носиле накит и цвеће у коси и тако   одлазиле у храм Весте, богиње домаћинства.

Могуће да је још таквих свечаности било кроз историју али жене су биле везане искључиво за кућу и однос према њима био је различит у различитим културама и цивилизацијама. Али у многима, удате жене су служиле само за одржавање домаћинства и потомства, а за ужитке служили су или млади мушкарци или посебна врста жена. Сав јавни живот био је намењен искључиво мушкарцима.

Жене су, наравно, кроз исторју бивале и добро образоване и паметне и талентоване и бунтовне али били су то махом спорадични случајеви.

Требало је да прође доста, (врло доста) времена, да дође и прође век просветитељства, да настане једна велика индустријска револуција па да се понешто битно промени.

Био је 8.март 1857. године када су у Америци жене запослене у текстилној индустрији организовале протест тражећи боље услове раде за себе и по неку бенефицију. Али требало је да прође још пола века па да 1908. године, такође 8.марта, жене изађу на улицу, да њих петнаест хиљада маршира улицама Њујорка и да тражи бољу плату, краће радно време, право гласа и забрану дечјег рада. Њихов мото је био “хлеб и руже” при чему хлеб симболише економску сигурност, а руже побољшање услова живота.

Ипак, да би 8.март био Дан жена побринула се једна Европљанка. Била је то Немица Клара Цеткин са све својим идејама социјалне правде. Управо је Клара Цеткин 1910. године на Другој међународној конференцији жена социјалиста у Копенхагену уобличила захтев за обележавање једног дана у години како би жене могле да лобирају за своје интересе. Више од сто жена из 17 земаља прихватиле су предлог да то буде 8.март, у знак сећања на побуну америчких текстилних радница. Затражено је и право гласа за све жене (али и за све мушкарце), да се права удатих мајки изједначе са правима самохраних. Биле су то велике идеје. Чинило се да су само идеје али је већ следеће године Дан жена обележен у Аустрији, Данској, Немачкој и Швајцарској. Хиљаде и хиљаде жена али и мушкараца дефиловало је улицама тражећи право да жене гласају, да бирају и буду биране, њихово право на рад, професионално усавршавање и забрану дискриминације на радном месту. Само неколико дана касније у Њујорку, у пожару, страдало је 140 радница, махом италијанских емигранткиња које су радиле у неподношљивим условима. То је снажно одјекнуло и утицало је на законодавство САД.

Рускиње су први пут обележиле Дан жена уочи Првог светског рата. Био је крај фебруара 1913. године. Због два милиона погинулих војника, крајем фебруара 1917. године Рускиње су поново организовале протесте, борећи се за “хлеб и руже”. Четири дана касније руски цар је абдицирао, а привремена власт је дала женама право гласа. Збило се то 8.марта.

Тридесетих година у многим земљама је било забрањено окупљање поводом 8.марта, а посебно у нацистичкој Немачкој јер су се те идеје сматрале комунистичким, па се ишло дотле да се све феминистичке идеје сматрају за идеје које су произашле из комунистичке и социјалистичке теорије и да штете “националним интересима” или их угрожавају.

Жене у разним земљама добијале су право гласа током целог 20. века.

Прве су се за право гласа избориле жене Новог Зеланда (1893. године). Прве на изборе изашле су жене америчке државе Вајоминг и то још 1869. године, а остале Американке то право су могле да остваре тек од 1910. године.

Прве су у Европи право гласа добиле Финкиње (1906. године). Само коју годину касније (1913, 1915) Норвежанке и Данкиње. У тим земљама жене заиста уживају национално поштовање и сматра се да су оне те које су спашавале нацију у тешким приликама, тако да је њихова равноправност са мушкарцима потпуна а не само декларативна.

Холанђанке и Рускиње добиле су право гласа 1917. године. И жене Југославије имале су иста права као мушкарци од 1946. године. Занимљиво је да су се жене Швајцарске за право гласа избориле тек 1971. године.

Жене које су се кроз историју бориле за права жена биле су етикетиране на разне начине. Но, неке су биле веома упорне, а међу њима се истичу феминискиње Де Мерикорт (била ишибана због својих идеја) и Мери Волстонкрафт једина која се у 18. веку успротивила мушкарцима.Они су јој се светили називајући је “хијеном у сукњи”, а она је у својој књизи “Захтеви за права жена” смислила све што се касније искристалисало као “женско питање”. Веровала је да ће се жене ослободити ропства једино ако буду школоване, захтевала је при том искључиво мешовите а не неке “женске” школе, сањала је о женским представницима у парламенту. Али озбиљну пажњу јавности привукле су тек сифражескиње које су се бориле за равноправност полова на свим пољима јавног и политичког живота. Име су добиле по енглеској речи sufragge - изборни глас, а настале су у Енглеској шездесетих година 19. века. Неке од њих су хапшене али су у затворима штрајковале глађу не одустајући од својих идеја, па је било и смртно страдалих. Једно од тих страдања уродило је плодом када се 1913. године Емили Вајлдинг приликом окупљања високог друштва, бацила под копите коња краља Џорџа Петог и умрла неколико дана касније. Јавност је тада први пут озбиљно размислила о циљу за који се бори женски покрет. Године 1916. Лојд Џорџ, који је подржавао покрет сифражескиња изабран је за премијера Енглеске. Његовим залагањем, жене старије од 30 година и са завршеним факултетом добиле су право гласа 1918. године.

Данас се Међународни дан жена обележава на различите начине. За активистиње разних женских удружења то је прилика да се још једном потенцира равноправност полова, да се маше често поразним статистичким подацима према којима жене још увек јесу обесправљене у односу на мушкарце у многим земљама кад је реч о правима из домена политике или економије. На неким меридијанима за жене су резервисани најатежи и најмање плаћени послови у које су укључена и деца (многе корпорације са простора економски развијених земаља где су женска и мушка права давно изједначена, управо отварају своје фабрике у неразвијеним земљама како би искориштавале женску и дечју радну снагу, уз минималне надокнаде, сводећи их на робове који једу и спавају у кругу такозваних радних места). У неким културама на женама почива цео тешки рад везан за одржавање основне егзистенције. Међу малобројним племенима могу се наћи односи међу половима који се могу подвести под “матријархат”. Но, упркос прокламацијама и мимо очекивања савремене цивилизације, повећава се број жена које се упуштају у “неизвесне” послове иза којих могу и саме посумњати да стоје криминалне групе, а ти послови везани су за проституцију.

Дан жена.

За већину је то тек дан за размену цвећа. Без свести да на тај дан ружа симболише потребу да се побољша квалитет живота жене. Неки ће учинити и напор да организују чак неку вечерицу уз излазак у какав ресторан. Без свести да на тај дан хлеб симболизује потребу да се побољша економска сигурност и егзистенција жене.

Индира Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Juni 2018
NPUSČPS
12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2210523
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
1471
2169
1471
76517
94892
2210523

Vaš IP: 54.167.230.68
2018-06-25 15:55