Уместо некролога - БРАНКО К.ЗЕЈАК: ОВО ЈЕ МОЈ ТРАГ

  06 Mart 2018

Радна биографија је импресивна. Почео је као учитељ у Страњанима, био је директор Дома револуције, радни век завршио као директор Музеја. Аутор је преко 20 књига и публикација. Један од оснивача Научног скупа Сеоски дани Сретена Вукосављевића“. Библиотеци је завештао све што је годинама скупљао. А причао ми је тог новембра 1998. у емисији „Мој свет“ Радио Полимља...

Много је тога за присетити се али да почнем од 1952.године када сам после завршене Учитељске школе у Титовом Ужицу дошао да предајем ђацима у Горњим и Доњим Страњанима. Било је и тешко и лако радити у селу без пута. Ни сада до Страњана не може аутобус. А онда није било ни учила, ђаци нису могли да набаве школски прибор. Била сиротиња али сви су из тих генерација завршили школе. С друге стране, лепота: пуно село било. Свуда песма, ентузијазам. Смисао животу давала је та граја и та школа. Живела су та јадовничка села, чобанице за овцама, младићи на косидбама. А, сада, нема детета у Страњанима. Туга човека ухвати кроз село кад иде.

Ја сам радио и у школи у Бродареву, а онда сам прешао у Пријепоље. Добро је да се присетимо те Културно просветне заједнице јер је много тога покренуто. Бринуло се о кадровима, правили смо школске објекте, водили рачуна да сви иду у обавезну основну школу, отворили одељења за одрасле како би завршили осмољетку, да би могли да се запосле. Свакако да је један од важнијих програма био покретање Научног симпозијума „ Сеоски дани Сретена Вукосављевића“. Ја јесам био један од иницијатора и организатора и ишао сам у Београд на консултације са најугледнијим универзитетским професорима како би на највишем нивоу проговорили о делу Сретена Вукосављевића али и како би омогућили да у овој крај дођу научници који се баве друштвеним наукама, да га истраже јер је ово подручје било непознаница у свету науке. Показало се да је то био пун погодак и да данас нема никог ко се бави истраживањем села и не само села, а да не потражи нешто од онога што је публиковано као резултат рада Симпозијума. И он траје од 1973.године. То је капитал за науку и за Пријепоље.

Можда сте у праву да се ја нисам задовољавао само локалним, да сам поштовао ауторитете и тако бранио своје идеје. Човек не може све сам да зна и ако хоће свестране резултате, мора да се веже за људе који су у појединим областима отишли даље од других. Бојазан постоји да се не оде у другу крајност, да се не занемаре вредни, образовани и талентовани људи из сопствене средине. И њих треба умети окупити. Могуће да сам то умео, ако процењујете на основу процвата аматеризма, како кажете, у Дому револуције, када сам постављен за директора, најпре објекта у изградњи, а после и директора једне од најрепрезентативнијих установа културе. Било је то златно доба Пријепоља. Заиста. Дом је могао да нам пружи све. И људи су то осећали као свој дом. Кад се сетим само како су млади људи, без динара, данима помагали да се уреди, садили око Дома све оно украсно дрвеће, како су чистили... Веровало се, био је град поносан на Дом културе. Тада су многи први пут видели оперу, балет, филхармонију. Пријепољке су долазиле на те спектакле у вечерњим хаљинама, специјално фризиране за ту прилику. Било је то из поштовања, а такви програми су то и заслуживали. Сетим се само кад смо угостили сва културно уметничка друштва која су носила име Абрашевић. Било је преко 600 извођача, 1600 људи је то гледало, било је 6 хорова на сцени. То је било невиђено. Све је сијало. Дом револуције је био читав овај град који је, захваљујући Фестивалу аматерских позоришта заволео позориште. Били смо тада добро позиционирани на културној мапи Србије. Сада су друга времена али опет мислим да није све у парама. Драго ми је што сам допринео да Пријепоље добије Музеј. Хвала што истичите ту моју малу књижицу „Милешевски памтивек“. Добро послужи као бедекер за историју Пријепоља, уз све мане које има. Да, потрудио сам се да Пријепоље добије први и до сада једини Туристички водич. Имамо ми чиме да се похвалимо.

Мало говорим о себи? Ја сам одувек бележио, писао. А живот?! Живот је исувише комплексан.

Индира Хаџагић

АНТРФИЛЕ

БИБЛИОФИЛ

Библиотека “Вук Караџић” добила је на поклон личну библиотеку Бранка К. Зејака, пасионираног љубитеља, аутора и сакупљача књига, педантног колекционара, архивар свега што илуструје време, људе и њихов начин живота, сада пензионера. Одлучио је да оно што је сакупљао преко пола века, буде приступачно свима. Тиме је завичајну збирку Библиотеке обогатио са преко хиљаду библиотечких јединица.

Легат Бранка К. Зејака поред књига садржи богату збирку рукописа, фотографија, разгледница, значки.

- Моје порекло је било скромно, био сам десето од једанесторо деце мојих родитеља. Звек сам желео да будем правник и то ми је остала неиспуњена жеља, али сам се трудио кроз цео свој радни век да Пријепоље и његову околину приближим у најбољем светлу другим људима, да пробудим интересовање, да их инспирише да овде дођу и упознају нас.

Књигама је место у библиотеци, треба да буду приступачне свима јер тако имају праву вредност. Волео бих да оно што сам ја скупљао, што је мени било од користи, послужи многима. Ја имам преко 80 година, иза мене је пуни радни век од 40 година и желео сам да свим овим што се накупило не оптерећујем своје најближе, већ да све то буде део завичајне збирке. Чини ми се да тако и човек оставља свој траг у времену и своме граду, каже Бранко К.Зејак.

(Из „Библиофила“, специјално издање Библиотеке, аутор Индира Хаџагић)

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Juni 2018
NPUSČPS
12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2210525
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
1473
2169
1473
76519
94892
2210525

Vaš IP: 54.167.230.68
2018-06-25 15:55