Поводи: 1.март, дан кад је штампан први број „Полимља“: СУМРАК НОВИНСКИХ РЕДАКЦИЈА

  01 mart 2018

Млади новинар Том Рахман написао је изванредну књигу „Имперфекционисти“ о новинарству и новинама које све више постају романтично сећање. За то време најугледније редакцији чак и интернационалних новина бију своје битке са ветрењачама, не штедећи главни ресурс, а то су управо новинари. Уосталом, штампани медији се већ деценијама сахрањују. Тако као новинар, читајући ову књигу и сама бих „час да пукнем од смеха, а час ме душа заболи“.

Кад је Њено величанство ТВ ушла у готово све домове педесетих и шездесетих година прошлог века, сматрало се да ће новине нестати. Коме требају?! Слично се коју деценију раније говорило и после „бума“ који је изазвао радио, допадљив, брз, питак. Новине су, међутим, опстајале и трајале. Онда је дошла ера интернета и друштвених мрежа и још на почетку, када су само маштовити наслућивали размере и могућности нових технологија, штампани медији су сахрањивани. Бележен је нагли пад тиража чак и најцењенијих светских новина. Иак, новинари редакција показали су не само своју виталност, већ и спремност да се суоче и искористе нове могућности, па су штампани медији за час нашли и свој интернетски простор. Но, сумрак све више прелази у ноћ. Нестају ли штампани медији?! Кроз духовиту али и сетну, па и тужну причу о редакцији интернационалних новина са седиштем у Риму које су штампане на енглеском језику дуже од 40 година, Том Рахман и сам новинар и дописник најпрестижнијих агенција, написао је сјајну књигу „Имперфекционисти“. Није намењена само новинарима, јер они познају и сами стварно стање „ствари“. Интересантна је за све оне који воле штампане медије јер је реч о упорности, узалудности, резигнираности и мукама новинара које трају годинама и деценијама да би епилог увек био исти јер следи преиспитивање и питање:“У шта сам и за које идеје протраћио време и живот“. Мало сурово али питање је неизбежно јер и најбоља пера преко ноћи остају без посла. Није проблем „снаћи се“ , проблем је у недостатку емпатије чак и међу колегама. „Дај вест, дај вест, дај ми само нешто да се могу закачити“, као да је данас заједнички вапај свих из професије. Како стићи и престићи узаврели лонац из кога кипе информације и сливају се у ружну барицу испод ногу ужурбаних пролазника који се не осврћу и који су у сталној „конекцији“ и којима очи нису у стању да „препознају“ више од прве реченице, често непотпуне која им пролеће екраном мобилног телефона. Што би рекао искусно дописник из Париза:“На конференцијама за штампу седео сам у првом реду, увек подигнуте руке, трчао да добијем још по коју изјаву. Данас и ако одем на конференцију за медије седим позади, шкрабам, дремам. И даље, истина, умем да направим причу од нечег уобичајеног. Али то могу и затворених очију у гаћама за својим процесором“. У ствари, сви се плаше времена. Ми уживамо у илузији трајања и то називамо сећањем. То можда и објашњава „због чега најгори наш страх није страх од живота. Већ од краја сећања“. Зато што стално жудимо за неким „достигнућима“ желимо да будемо „утицајни“. А, ипак, ма шта постигли, свет води свој живот „безобразан и равнодушан“. И данас су редакције новина све сличне. Али не више онако како су то приказивали филмови, где су сви боксови били пуни, а живост и брзина синоним. Оно када су „чудом неким до последњег ступца новине биле попуњене без обзира што су свима до последњег тренутка срца куцала као луда, а псовке летеле на све стране“. Сада је „већи број боксова празан пошто су они који су у њима седели одавно отишли у пензију, а нико није дошао на њихово место. Стари папирићи закачени на зид и даље залепршају кад неко отвори прозор. Испод напуштених столова нагурани су покварени штампачи и расходовани монитори, а у углу се налази право гробље обогаљених столица на точкиће. Нико овде више ништа не баца јер се не зна чији је то посао“.

А, ипак, кад неко пита:“ Хоће ли новинска индустрија преживети“,

дугогодишњи новинари новина умеју још да на глас држе слово: „Апсолутно. Ништа нас неће зауставити. Живимо у времену када технологија напредује неслућеном брзином али једино што извесно не би могли да вам кажемо је да ли ћемо за педесет година излазити у истом формату. Уверавамо вас да ће остати потреба за новостима, а квалитетно извештавање увек ће бити на цени. Како год звали – вест, текст, садржај - неко ће то морати да јави с лица места и објави. Промене су на делу али је узбудљиво бити део тога“. А док то говоре, бројке су неумољиве: „тешко новине прате развој технологије ако немају свој сајт. Тираж не расте, губици расту, читаоци старе и умиру. Али добро се држе на сцени“. О свему томе размишљају новинари новина илити „штампаних медија“ данас. Типична слика? Ево је у „Имперфекционисти“:“ Ова редакција је једино место где је радила. После двадесет година је у истим новинама, фитиљ јој је и даље кратак, а облачи се исто као и кад је дошла. Ако остане без посла замишља шта ће све моћи да ради када се једном ослободи те редакције. Невоља је једино што њој самој никако не полази за руком да замисли било шта јер јој ништа не пада на памет кад размишља о будућности изван те редакције иако „зна да су новине као и било шта друго: чисте су, непоткупљиве и племените све док то себи могу да приуште. А кад наступи глад, клече у блату са осталим пропалицама. Богате новине себи могу да приуште достојанство, па чак и таштину. Многе одавно такав луксуз себи не могу приуштити“.

И онда је свануо и тај последњи дан и сви они беху“наједном слободни“. Неке је чекао нови посао, већину није. Многима је циљ био да напусте новинарство. Можда је ово „срећа у несрећи“ говоре, мада је тешко објаснити „ у чему је та срећа“.

„Локални лист се угасио. То је погодило раднике у једном азилу за животиње. Новинским листовима су постављали кавезе. Прешли су на пиљевину, па су чак и животиње заборавиле колико су новине удобне. А највернија читатељка запутила се у централу са захтевом да се размотри још једном затварање листа. Али стигла је прекасно. Ветар јој је отворио врата опустеле редакције. Место је било аветиљско: напупштени столови и каблови који не иду никуда, рачунари у квару. Обогаљеним кораком ступила је преко прљавог итисона и застала крај стола са старим издањима. У овој просторији некада је био читав свет. Новине, тај извешај о безумности и генијалности једне врсте никада ништа нису пропустиле. Сада их нигде није било“.

Индира Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

avgust 2019
npusčps
123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

3671959
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
2656
13556
2656
138151
125569
3671959

Vaš IP: 18.206.13.39
2019-08-26 09:24