GOLUBOVI NIKAD NE ZABORAVLJAJU LICA

  30 Januar 2018

„Imaj srca kad zakuca na tvoja vrata“ (Branimir Š.)

Povod za malu priču je razgovor koji sam u prolazu čula. Jedan od sagovornika reče:“Nema više ni golobova...“. U toj rečenici starijeg Prijepoljca toliko je tuge da čoveku dođe da se sakrije i isplače. Ko bi to još učinio, kad niko ne želi da ga vide tužnog, jer se svet medijski vaspitava da bude razdragan. Svi se smeju, niko ne fotografiše tugu, niko se ne samofotografiše da bi postavio svoj lik na društvene mreže kako plače. Niko.

U stvari, ova rečenica govori o nestajanju, o samoći, o tišini koja čoveka nagoni da priziva zrnca sećanja kako bi rasparao tu tišinu i priču o nestajanju.

Zašto bi to bila asocijacija na nestajanje?

Kad su nekada bile „bele zime“, a to će reči: nije bilo sve podređeno automobilima po gradu, a i onih malo, osim dostavnih, zimi uglavnom je retko bilo po gradskim ulicama i sokacima jer je većina vlasnika imala svoje garaže i tu bi „utoplila“ prevozno sredstvo „otle-dotle“, kako je Prijepoljcima tada sve izgledalo, pa je sneg škripao, utaban, beleo se „ko sneg“. Videla se tada svaka mrva hleba u tom snegu po sokacima i parkovima. Ostalo je zabeleženo kako su Prijepoljci, kad god bi bio deblji minus zimi, redovno po parkovima hranili golubove. A golubova bivalo u jatima. I vrabaca bilo. Oko njih. Oni koji su bili „slabi“ na malenost vrabaca, terali bi golubove kako bi i vrabac mali „ćuknuo“ po koju mrvu. Elem, zabeleženo je i da su od velike hladnoće golubovi umirali. Ako je nešto ostalo zabeleženo, znači da je toga bivalo i da je to bilo važno za grad i njegove žitelje. A Prijepoljci su uvek voleli golubove i bilo je uvek dosta golubara, odnosno uzgajivača ove izvanredne ptice. Naravno, setiće se mnogi mnogih, ja svog vršnjaka i komšije Đorđa Čpajaka koji je uzgajao i voleo golubove i koji ih je potom vajao. Njegova prva izložba u Domu revolucije kao motiv imala je golubove. Danas je on jedan od najvećih svetskih vajara u klasičnim materijalima. U belini mermera, nazire li se u apstraktnim figurama postavaljenim po gradovima od Italije do Kine, lepršavost i nežnost golubova iz kraja?! I danas ima dosta pasioniranih golubara po Prijepolju. Među njima i moji Hadžagići.

No, priča ide dalje. Rekosmo, hranili su Prijepoljci golubove po parkovima zimi, a gotovo da je svakodnevna praksa bila svake kuće da se mrvice hleba ostavljaju golubovima negde u avliji. Naime, hleb se nikada nije bacao, to je bila najveća „grehota“. A, bogme, i sramota jer je označavala „bahaćenje“, a skromnost je ono što čoveku vaja lik. Verujem da ima još kuća koje su sačuvale naviku da mrvice hleba i „trohe“ od obeda koje ostaju na stolnjacima, istresaju na sims prozora. I da vidite, baš kad pomislite da više nema golubova, eto njih. Ako mrvice istresate na sims u isto vreme, golubovi dolaze tačno po svoj obrok. Ima ih, iako se više retko mogu videti u parkovima, na stablima drveća u Prijepolju. Tek po koji, po krovovima na sunčanim stranama ulice.

A golubovi su izuzetni. Poznato je da izvanredno opažaju. Golub nikada ne zaboravlja lice koje je video makar samo jednom. Razlikuju boje i ljude. Pamti one koji ih hrane i uvek će bežatui od onog koji ga je terao i jurio. Golub spada među najinteligentnije ptice. Prepoznaje sebe u ogledalu, po čemu je izuzetno redak u svetu nesisara. Prepoznaje lica čak i na fotografijama. Zbog ovakvih osobina golubovi su bili uvek cenjeni, pa su postali i čuvene poštonoše. Dakle, nepogrešivo su umeli da odlete do onog kome je pošta bila namenjena. Zato su korišteni i u vojne svrhe. Prvi put u Parizu 1870.godine kada su Prusi opsedali mnoge gradove tokom rata, te su pisma koja su slana u te gradove pod opsadom sa važnim informacijama upravo poveravana golubovima. Posle toga su Italijani, Nemci i Rusi obučavali golubove za slanje vojne popšte, te su u vojnim logorima gradili i golubarnike, tako da se i golubovi mogu smatrati veoma aktivnim vojnicima u ratu. O tome svedoči i spomenik Palim golubovima u francuskom gradu Lilu.

Naravno, o golubovima bi mogli još mnogo. O pesmama koje su spevane, o njihovom „gugutanju“ koje je postalo sinonim za šaputanje zaljubljenih i ljubavnika. Ljubav goluba i golubice je primer. Neki smatraju da su u pticama i duše umrlih, pa su česte rečenice: došla mi je ptica, kucala na prozor... što bi moglo da znači da je to neko drag, dalek, koga se sećamo, koga više nema, ko je nestao, otišao, nije sa nama, ali njegova prisutnost je toliko jaka da nam dolazi kao ptica. Nisu im odolele ni sevdalije, a ni rokeri. Jedna od pesama koja je obeležila rok balade jugoslovenskih prostora osamdesetih godina je upravo „Plavi golub“ koju je spevao Branimir Džoni Štulić.

I, tako, eto, odlazim u svoju porodičnu kuću u kojoj se neguje tradicija hranjenja golubova mrvicama prosutim po simsu. A kad krenem u Vakuf viđam svaki dan vitalnu osamdesetogodišnju Prijepoljku koja hrani goluba u svojoj avliji. On jedan, ko kakav kućni ljubimac, sleti svakog dana oko podne. I razgovaraju. On guguće, trčkara, kljuca „trohe“ koje ga uredno čekaju na ćošku kod oluka, a ona mu tepa, priča mu, malo ga ponekad i kudi. Prizori. Ljudska toplina koja nestaje zajedno sa sećanjima na ljude kakvi su bili i kakvi više ne mogu biti jer „nije u modi“.

Indira Hadžagić

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Maj 2018
NPUSČPS
12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2115690
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
2059
2416
24440
76576
54994
2115690

Vaš IP: 54.81.78.135
2018-05-26 19:50